Foto: Milica Ševarlić

Aleksander Zain nas kroz svoju postavku poziva da iskoračimo iz prostora prezasićenog informacijama i zakoračimo u jedan drugačiji i prirodnom stanju bliži ambijent u kojem možemo zastati i potencijalno biti bliži sebi i svojim mislima.

 

Kao umetnik aktivni ste u sferi savremenog plesa, performansa, i video instalacija, tokom poslednjih sedam godina. Kako je tekao Vaš umetnički razvoj? Recite nam nešto više o ključnim trenucima i temama koje su vas inspirisale, a potom i utrle put osobenoj umetničkoj interpretaciji realnosti.

Aleksander Zain: Još kao mali zainteresovao sam se za slikarstvo, delimično podstaknut time što je moja mama završila likovnu akademiju (FLU) u Beogradu. Takođe me je u nekim tinejdžerskim godinama uhvatila želja da se bavim sportom sa neke ozbiljnije tačke, i negde verujem da su se ta dva interesovanja pretočila u ovo što sam danas. Odluka da ne odem na pripreme za FLU dogodile su se u momentu shvatanja da su nematerijalne forme umetnosti ono što me zapravo privlači i da se u suprotnom osećam kao da se ’krijem iza platna’. Umetnost performansa je nešto što prosto nije bilo (i čini mi se da nije bolja situacija ni danas, iako su sa ovog podneblja potekli veliki predstavnici te vizuelne forme kao na primer Marina Abramović) moguće akademski studirati u okviru vizuelnih umetnosti (a moje lično shvatanje je da performans art više treba grupisati pri vizuelnim nego pri izvođačkim umetnostima). Savremena umetnička igra, ili savremeni ples, moja je verovatno najveća ljubav i jedina stvar zbog koje iskreno žalim u prošlosti je što nisam završio baletsku školu i posvetio se u potpunosti od malih nogu ovoj umetničkoj formi. Video je došao malo kasnije, iz čistog eksperimenta. Na neki način posmatram ga kao određenu vrstu pokretnog digitalnog kolaža sa kojim mogu da se igram i sklapam i rasklapam kao slagalicu koja ima više slojeva.

Kada bih trebao da opišem svoju praksu, veliki fokus je na granicama tela i pomeranju neke granice, jer smatram da je ljudsko telo mnogo snažnije i sposobnije nego što smo naučeni. Takođe, posebno kada je video u pitanju, najinteresantnije mi je da ’sakupljam ’ strukture po principu ’micro-to-macro’, tj. iz malog u veliko. To je, na primer, kada uzmem mali deo nekog puta po kojem hodam, stola za kojim sedim i onda taj kadar uvećavam i pravim različite slojeve tako da izmenim strukturu i dam joj neki pokret. Vezano za ovo, volim da posmatram i npr. kretanje ljudi dok hodam ulicom, često iz minimalnog i uobičajenog pokreta neke osobe ja zamislim i ’pokupim’ ideju za pokret u koreografiji koji je mnogo veći.

 

Foto: Marta Marković

 

Tokom zime 2019. boravili ste u Alajarviju, Finskoj, u okviru rezidencijalnog programa Muzeja Nelimarka. Projekat koji nam trenutno predstavljate u Galeriji DOB bio je inicijalno zamišljen u formi dokumentovanja ličnog iskustva. Opišite nam i recite nešto više o Vašim doživljajima, iskustvima i zapažanjima iz intimnog i umetničkog ugla, ali i iz ugla turiste.

Aleksander Zain: ’Waldeinsamkeit’ je neka vrsta istraživanja u kojoj sam postavio sebe kao ’zamorče’ koje ispitujem. Ideja kojom sam se vodio jeste pokušaj da ispitam koliko je jednom savremenom gradskom čoveku potrebno da se očisti od ovog ubrzanog sadržaja i protoka informacija kojima smo konstantno okruženi, i da li to stanje ispražnjenosti od sadržaja dovodi subjekta bliže tom iskrenom razgovoru samog sa sobom, bez mogućnosti da nađe kratkotrajnu zabavu za koju smatram da pomaže da stvari ’gurnemo pod tepih’.

U odnosu na mentalno stanje u trenutku u kojem sam bio sopstveno zamorče (koliko god to čovek samom sebi može da bude), verujem da bi mi trebalo još nekih mesec dana na jezeru Alajarvi da spoznam tu stvarnu očišćenost. Ipak, dokumentovanje ovog procesa me jeste podstaklo da stvorim jedan prostor koji možda na prvu loptu ne deluje meditativno i izaziva publiku, dok za one koji odluče da pređu barijeru manje prijatnog može da bude mesto koje dozvoljava makar neki trenutak usporavanja i drugačije sredine od gradske vreve kojom smo okruženi.

Foto: Milica Ševarlić

 

Moj proces je izgledao tako što sam sa rancem na leđima, kamerom, i snimačem zvuka hodao satima, koliko god sam mogao da izdržim zbog klimatskih uslova i prilika, svakog dana po netaknutim šumama i zaleđenom jezeru. Ja verujem da se stvarna transformacija u npr. performansima dugog trajanja događa onda kada telo pomeri neku svoju granicu (i ne samo telo, već i um!) i da fizički izazov oslobađa mogućnost za tu transformaciju. Te stoga je izbor moje akcije bilo hodanje po snegu u zemlji koju ne poznajem ni malo i ne govorim ni jezik. Ono što je bilo karakteristično za to moje hodanje je sve ono što je izašlo iz mene u toku dokumentovanja moje okoline i tih bazanja. Mislim da nismo svesni koliki je broj stvari, i koliko su nam te stvari bitne i utiču na život, koje držimo u sebi. Ja sam više sati tako hodajući razgovarao i svađao se sa osobama, situacijama, društvenim prilikama iz svog uobičajenog okruženja. Da me je neko sreo verovatno bi pomislio da bolujem od nekog paranoidnog poremećaja.

Iz ugla turiste, jedino što mogu da primetim je da su Finci pretežno jako ekološki osvešćen narod i da prilično brinu o prirodi i zaštiti životne sredine (barem u oblasti koju sam posetio).

Foto: Marta Marković

 

Mišljenja ste da postoji kolektivni strah od razgovora sa samim sobom. Možda bismo pre mogli reći da su posredi manjak želje, ali i mogućnosti, u smislu niza prepreka u formi različitih nepovoljnih okolnosti, a svakako i strah da se suočimo i pozabavimo nama samima, našom suštastvenošću? Kako biste opisali Vaše iskustvo intenzivnog boravka u skoro netaknutoj prirodi? Da li je ono za vas bilo nešto sasvim novo, i ukoliko da, na koje sve načine?

Aleksander Zain: Kada govorim o strahu od razgovora sa samim sobom, upravo mislim na te ’dublje’ razgovore u kojima možemo da proniknemo u sopstvene traume, stvari koje nas suštinski tište, svoje zapostavljene potrebe i želje i sl. Slažem se da mi vodimo neku vrstu razgovora sa sobom, ali mislim da kada se na tu pojavu osvrnemo na dnevnoj bazi, treba razmisliti do koje su mere (ili nisu, kako za koga) ti razgovori površni. Mislim da je recimo to što je prijavljen mnogo izraženiji broj ljudi koji pate od depresije i/ili anksioznosti u toku pandemije upravo posledica dugoročnog ne razgovaranja sa sobom u dužem vremenskom periodu koji je prekinut prinudnom izolacijom i osamljivanjem sa samim sobom. Ja ne smatram da je razgovor sa sobom na tom dubljem nivou prijatan, ali smatram da je potreban.

Sam način boravka za mene jeste bilo nešto novo, jer nisam pre sprovodio konkretno baš ovakav proces i način kretanja u prirodi. Mislim da me je ovaj proces najviše podstakao da razmišljam o stvarima koje me muče i da donesem neke zaključke o sebi. Finska zima nije nimalo lagana i bezopasna, posebno kada ste u prostoru koji ne poznajete i jedino što imate u ruci je povremeni i jako slabi signal GPS-a na telefonu koji sam se maksimalno trudio da ne koristim osim u slučaju da prilično kreće da pada mrak a ja ne znam gde se nalazim.

Foto: Milica Ševarlić

 

U nazivu izložbe je reč koja označava, pre svega prijatnu, samoću u šumi. Da li je za vas ta samoća u šumi od samog početka bila prijatna ili mu je prethodio određeni period prilagođavanja na novu sredinu, potencijalno novo stanje i stanja? S tim u vezi, kakvi su sve bili procesi i faze kroz koje ste prolazili, da li ste pored video i audio zapisa svoja iskustva dokumentovali i na neki drugi način, npr. u formi dnevnika?

Aleksander Zain: Pre svega, veći deo ovog procesa nije bio prijatan. Značenje reči nije nužna prijatnost u toj prirodi u kojoj se nalazite već označava i prijatnost, pored ostalih osećaja koji mogu da se jave. ’Prijatnost’ u ovom pojmu vezujem za sopstvenu odluku da se nađem u toj sredini, u smislu nije me niko naterao da živim kratko vreme na taj način, već sam se svojom voljom tamo našao.

Waldeinsamkeit označava stanja u kojem se čovek nalazi kada je sam u prirodi. Ono ne mora nužno biti prijatno ili neprijatno. U rečnicima se to ’prijatno’ pojavljuje iz, pretpostavljam, toga da sama reč ne počne da asocira na neku opasnost od samoće ili nepoznatog. Da budem iskren, veći deo tog procesa jeste bio neprijatan, posebno zbog svega što čovek ’gurne pod tepih’ pa onda izađe dok je sam i kada je sveden sam na sebe. Mislim da su mi se prijatna osećanja javljala u momentima kada se više fokusiram na pejzaž ispred sebe, volim šumu zimi i tamo zaista jeste lepo, ali sam proces kao proces ne bih nazvao nužno prijatnim.

Foto: Marta Marković

Period prilagođavanja svakako postoji, u kojoj god novoj sredini da se čovek zatekne. Recimo da je neki prvi period od dolaska u Alajarvi bio više istraživački u smislu upoznavanja tog okruga vezanog za jezero, a kasnije je to istraživanje preraslo u potragu, pronalaženje i istraživanje mesta i puteva na kojim još uvek nisam bio. Ne bih doduše, u smislu nastajanja materijala i procesa rada, delio moj boravak u Alajarviju na konkretne faze (osim onih uslovljenih klimatskim promenama – upoznavanje sredine po zimi i početak proleća, jer prosto pejzaž počne da se menja, što se delom vidi i iz jednog od video radova). Ono što hoću da kažem je da je taj deo raspravljanja sa sobom i čišćenje misli u okviru rezidencijalnog boravka faza ili proces za sebe. Potpuno je drugačije kada dokumentovani materijal treba da se pretoči u delo, kada još imate i izolaciju izazvanu pandemijom kao faktor koji se dotiče teme. Isto tako, dok instalacija živi u galeriji njen proces u odnosu na publiku i zajedno sa publikom je nešto što ima drugačiji tok i logistiku od stvarnog hodanja satima po jezeru ili bilo kakvog prenošenja sličnih procesnih odrednica. Tako da bih zapravo odvojio dokumentovanje, post-produkciju i realizaciju kao potpuno odvojene faze gde svaka ima neki svoj proces.

Naravno da imam još dokumentacije i sati materijala koji nisu ušli u ’final cut’ za izložbu. Pored audio i video zapisa, izloženi su i crteži koje sam povremeno radio pri povratku spolja. Naravno da je bilo i nekih zapisanih misli obeleženih datumom, ali nisam vodio standardni dnevnik, mnogo mi je bliži vizuelni ili pokretni matrijal nego pisana reč.

Foto: Marta Marković

 

Na osnovu svega proživljenog, a iz ličnog ugla, u kojoj meri i na koje sve načine je gradski čovek savremenog doba otrgnut od svega prirodnog?

Aleksander Zain: Da bih odgovorio u potpunosti na to od čega smo otrgnuti trebalo bi prvo ustanoviti to šta podrazumevamo pod ’prirodno’.  Ja nisam protivnik tehnološkog razvoja (koji se obično pominje kada govorimo o otrgnutosti od prirodnog) – tehnologija koju sam imao kod sebe mi je i dopustila da prenesem deo ovog projekta u izložbeni prostor. Ja takođe taj razvoj smatram na neki način ’prirodnim’ jer opet potiče od živih bića, tj. ljudi.

Nisam siguran da umem adekvatno da odgovorim na ovo pitanje. Ono što sam ja radio se više baziralo na mentalnim stanjima uzorka (tj. mene), više nego na nužni odnos čoveka i prirode. Mislim da su na umetničkoj sceni inicijative da se govori o ekologiji i očuvanju životne sredine u velikom porastu, i naravno da smatram da su to jako važne teme o kojima treba govoriti, međutim, to nisu nužno teme Waldeinsamkeit-a, osim negde činjenice da netaknuta priroda verovatno jedino i može da pruži pogodnu sredinu za ovaj način ’čišćenja’ i razgovora sa sobom.

Da se vratim na pitanje otrgnutosti – nisam siguran da li smo ’otrgnuti od prirode’ zato što živimo savremenim životom (zapravo smatram da bi neki život koji može da balansira između onoga da živimo u društvu a da imamo u toku godine periode kada smo ovako negde sami u prirodi bio jedna jako lepa stvar, ili su možda ovo samo lične preferencije), ili smo više u pokušaju da se otrgnemo sami od sebe kao živih bića koja su deo prirode, jer nam je lakše da zatvorimo oči i zaboravimo šta se dešava životnoj sredini (pa samim tim, jelte, i ovim skoro-pa-netaknutim delovima kao što su šume oko Alajarvija), koliko je i dalje nepravedno društvo u kojem živimo, i na kraju (ovo moje što pomenuh u svakom odgovoru vezanom za Waldeinsamkeit, verovatno) – kako se mi sami zapravo istinski osećamo.

Foto: Marta Marković

 

S obzirom da polazite od pretpostavke da postoji i kolektivni strah od samoće i usamljenosti, do kakvih ste zaključaka došli na tu temu? Gde se sve ta dva pojma susreću i preklapaju, a koje bi bile njihove krajnje suprotstavljenosti?

Aleksander Zain: Mislim da postoji velika razlika između ta dva pojma. Samoća ne znači nužno nešto loše. Samoća može biti sopstvena odluka da budemo sami, na primer kao u Waldeisamkeit-u, gde samoća i pročišćenje od kratkotrajnog brzog sadržaja oko nas podstiče da pokrenemo sa sobom neke teže i dublje teme o kojima je bilo reči u prethodnim pitanjima. Usamljenost, sa druge strane predstavlja nedostajanje nekog ili nečeg drugog. Mislim da u usamljenosti čovek nije zapravo sam sa sobom, jer uvek na umu ima nekoga ili nešto što nedostaje. Samoća je stanje, usamljenost osećanje. Ono gde se sreću je pre neka pogrešna percepcija značenja pojmova, pa mi se čini da ih nekada u govoru poistovećujemo iako su dve potpuno različite stvari. Samoća ne znači usamljenost.

 

Vaša izložba se dotiče i jako važnog pitanja današnjice, a to je procesuiranje velike količine podataka sa kojom se ljudski mozak nije susreo do sada, a čemu je uveliko doprinela internet revolucija i izraziti konzumerizam.  Nove okolnosti proizvode nove navike koje nisu uvek povoljne i za koje još uvek ne znamo kakve sve posledice donose dugoročno po pojedinca i društvene odnose, a svakako prouzrokuju i stanja povišene uznemirenosti. Postavlja se i pitanje nivoa svesti ljudi o ovim uticajima na čovekovo rasuđivanje i njegovo mentalno zdravlje. Kakvi izbori stoje pred nama i šta bi oni podrazumevali, naravno iz vašeg ličnog iskustva?

Aleksander Zain: Iz mog ličnog iskustva smatram da treba sa sobom istražiti zašto potpadamo pod uticaj i prihvatanje tog sadržaja konstantno oko sebe, tj. šta je ono što nam je ’lakše’ da gurnemo pod tepih i pokrijemo fokusiranjem na manje bitan, zabavni sadržaj. Mislim da je konzumerizam uopšte jedan primer ’guranja pod tepih’, sa idejama da šoping leči itd. Sad možemo da idemo na neku širu priču o kapitalizmu i tome kako što manje svesti stvara što veću potrošačku potrebu, ljude koje je moguće kontrolisati i ostvarivati dobit. I ovo ne stoji samo za pitanje trenutnog ekonomskog stanja i toga da je taj minijaturni procenat jako bogatih ljudi sve bogatiji i bogatiji, na uštrb celog sveta, već i za bilo koju političku promenu i akciju koju vladajuće klase odluče da sprovedu.

Foto: Marta Marković

 

Kao jednu svetlu tačku i svemu što nas okružuje vidim porast otvorenog govora o mentalnom zdravlju. Iako možda i dalje postoji stigma u društvu kada neko pomene odlazak terapeutu, depresiju i sl, mislim da se ipak stvari pomeraju, a osvešćivanje da jeste važno baviti se mentalnim zdravljem možda vodi i osvešćivanju u kakvom stanju i pozicijama živimo.

Kako će izgledati budućnost ovog sveta i društva – ne znam. Da li smo otišli predaleko da sada nema spasa već ćemo nastaviti u neki prividno slobodni a zapravo totalitarni svet, ili, pak, otvoreno totalitarni sistem, da li ćemo se otrgnuti od trenutnog sistema na ovaj ili onaj način (u svakom slučaju osvešćivanjem nekog jako velikog dela svetske populacije ukupno, prvo na lokalnom i mikro nivou a onda i globalno) – to su sve pitanja na koja nemamo odgovor ali smatram da treba da ih postavljamo ukoliko želimo budućnost drugačiju od one ka kojoj idemo.

 

Šta biste sve, u krajnjoj tački, voleli da predstavlja projekat Waldeinsamkeit? Uputstvo za ulazak u meditativno stanje, kontinuirani performativni proces koji se nadograđuje svakim novim činiocem, posetiocem izložbe…

Aleksander Zain: Waldeinsamkeit vidim kao prostor koji izdvaja posetioca iz gradske vreve u kojoj živimo. Želim da to bude prostor koji nas usporava, makar na kratko, koji nas možda i izaziva da ga istražujemo, i da u njemu istražujemo sebe.

Kao neko ko se bavi umetničkim performansom i savremenim plesom, navikao sam da te neke performativne akcije i izvođačke radnje vršim sopstvenim telom. Kod ove postavke postoji još jedan deo mog istraživanja a to je kako i na koji način prostorna instalacija može da vrši neku vrstu performativne radnje – sa jedne strane u interaktivnom smislu sa publikom, a sa druge strane samom atmosferom i različitim preplitanjem zvuka i slike koje stvara.