Izložba “Waldeinsamkeit” Aleksandera Zaina Изложба “Waldeinsamkeit” Александера Заина

Od 31. maja do 12. juna 2022. - DOB//Galerija

Waldeinsamkeit je autorski projekat Aleksandera Zaina koji je nastao krajem 2019, na obalama jezera Alajarvi u Finskoj, tokom rezidencijalnog boravka u muzeju Nelimarka. Waldeinsamkeit je nemačka reč koja se najpribližnije može prevesti kao prijatna samoća u šumi. Projekat je prvobitno zamišljen kao dokumentovano procesno iskustvo u kojem umetnik sebe postavlja kao uzorak koji ispituje, sa ciljem da se spozna koliko je potrebno jednom običnom čoveku iz gradske sredine da se očisti od mnoštva informacija i arbitrarnog sadržaja koje prima prevashodno putem društvenih mreža, a koje često nesvesno koristi kako bi se izbeglo stanje bivanja sa samim sobom.

Autor projekta polazi od pretpostavke da postoji kolektivni strah od razgovora sa sobom, kao i strah od samoće i usamljenosti, te da je jedini način da čovek stvarno razume svoje potrebe i postane sposoban da razume druge jeste da povremeno ostane i sam sa sobom.

S obzirom na okolnosti 2020. koju je obeležila pandemija Covid 19, gde je izolacija bila realnost na određeno vreme, Waldeinsamkeit dobija dodatni kontekst u želji da se jedno procesno iskustvo meditativne samoće ponudi gledaocu. U tom smislu, postavka ovog projekta bazira se na performativnosti prostora više nego na samom izlagačkom i predstavljačkom radu.

Projekat je razvijan tokom umetničke rezidencije muzeja Nelimarka (Alajarvi, Finska) 2019., kao i tokom karantina 2020., a podržan je od strane fondacije Fund4Others (Hrvatska).

……………………………………………………..

Waldeinsamkeit je nemačka reč koja nema adekvatan prevod ni na jedan jezik. Najpribližniji prevod bi bila ’samoća u šumi’ ili ’solitude of the forest’ na engleskom. Vezuje se za osamljivanje u prirodi, ali bez negativne konotacije koju često srećemo kada koristimo termine ’samoća’ ili ’usamljenost’. U ovom slučaju, samoća u prirodi (šumi) je nešto dobro i zdravo.

Kada je autor projekta Aleksander Zain početkom 2019. počeo da radi na ovom projektu, niko nije mogao da pretpostavi šta će snaći ceo svet samo godinu dana kasnije. Ideja s kojom je autor pristupio rezidenciji u muzeju Nelimarka u malom jezerskom gradu Alajarviju, skrivenom duboko u finskoj šumi u centralnom delu države, ispresecanom samo na nekoliko mesta sa polu-pustim putevima kojima bez zaustavljanja projuri poneki kamion, sada je nestvarno sećanje koje je na neki način najavilo mentalno stanje u kojem će se naći celo društvo.

Prvobitna ideja autora zasnovana je na želji da istraži uzajamnost usamljenosti i samoće, one koju osećamo kada smo okruženi drugima i one koja je stvorena fizički, u ovom slučaju, u prirodi. Pitanje koje autor postavlja je koje je od ova dva osećanja veće i intenzivnije, i koliko su zapravo različita? Hipoteza koju autor sledi jeste da naše trenutno kolektivno stanje uma ukazuje na strah od usamljenosti i da se taj strah još više razvio s porastom navike da neprestano budemo vezani za neki zabavni i okupirajući, ali kratkotrajni i arbitrarni sadržaj (ovde se uglavnom, ali ne u potpunosti, misli na društvene medije, ’fast digested content’, neprestano ’skrolovanje’ kroz Instagram postove itd.). Cilj autora tokom rezidencijalnog programa bio je da dovede sebe u situaciju u kojoj bi se suočio sa sopstvom, a kako bi postigao razumevanje koliko vremena mu je potrebno, kao i da li je u stanju, da osmaljivanjem i odbacivanjem prethodno navedenih sadržaja iz svakodnevnice, izvuče potisnute unutrašnje glasove na videlo i suoči se sa njima, a u cilju dostizanja stanja uma u kojem bi bilo lakše razumeti, primiti i deliti sve oko sebe.

Tokom 2019. fizička samoća je bila nešto nepoznato većini ljudi (posebno onima koji žive u velikim gradovima), međutim, ono što su svi iskusili od početka 2020. jeste upravo fizička samoća. Strah od samoće postao je naglašeniji i očigledniji, a iz njega se razvila i navika da budemo osamljeni i usamljeni. Sada igramo igru napred-nazad sa društvenom zahtevom da napokon izađemo i nateramo se da se vratimo u sliku života od pre pandemije, i skrivenom željom da se vratimo u ono što je postalo svakodnevni život u izolaciji u kojem jesmo mnogo više sami. Danas, kada imamo ove pomešane potrebe, misli i osećanja, Waldeinsamkeit se nudi kao meditativni i performativni prostor za svakog posetioca, a kako bi sledeći iskustvo autorovog dnevnika samonametnute samoće mogao da preispita svoje pozicije i potrebe. Galerija postaje prostor za razmišljanje u bezbednoj samoći, ali i mesto za suočavanje sa sopstvenim mislima koje pokušavamo da ućutkamo.

Za autora Waldeinsamkeit nije izložba u klasičnom smislu te reči već je više performativni i meditativni prostor. U tom smislu ovaj projekat ispituje i poziciju prostora kao performera koji kreira definisanu atmosferu, i pomera ideju galerijske izložbe sa izlagačkog i predstavljačkog u performativni kontekst.

Projekat je razvijan tokom umetničke rezidencije muzeja Nelimarka (Alajarvi, Finska) 2019, kao i tokom karantina 2020, a podržan je od strane fondacije Fund4Others (Hrvatska).

………………………………………………….

Aleksander Zain rođen je u Beogradu 1992. Kao multidisciplinatni umetnik aktivan je na domaćoj sceni u domenu savremene umetničke igre, umetnosti performansa i video instalacija od 2015.

U Beogradu je studirao filozofiju, učestvovao na Puzzle projektima koji su mu omogućili rad sa nekim od najboljih koreografa iz zemlje i regiona, a završio je i Malu akademiju fizičkog, eksperimentalnog i procesnog teatra koju vodi rediteljka Marija Farmer. Nosilac je sertifikata ustanove MAPA (Moving Academy for Performing Arts) iz Holandije. Učio je i od Jana Fabra (i njegovih performera Ivane Jožić, Sedrika Šarona i Els Dekeklir), VestAndPage, Linzi Pejsinger (Marina Abramović/Cleaning the House), Džulijana Hetzela, Jorgosa Bakalosa i mnogih drugih inostranih umetnika. Od novembra 2017. čest je saradnik performans art dua VestAndPage.

Učestvovao je na Venecijanskoj internacionalnoj nedelji performans arta i Venecijanskom pozorišnom bijenalu, kao i na festivalima Kondenz, Kvir Zagreb, Interpolacije, SPOT, itd.

Kreator je radionica terapije pokreta koja je namenjena osobama sa rodnom disforijom (TIRV zajednica) i ovaj sistem razvija od 2019.

Nastupao je u Holandiji, Austriji, Italiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori i Srbiji. Njegov rad izlagan je u Amsterdamu, Vašingtonu i Beogradu.

https://alexspyke.com/ , instagram: _aleks_zain_