Govoreći o nesavesnim uzgajivačima koji često drže životinje u neodgovarajućim uslovima, Ivan Rakić ističe: “Danas u Srbiji imamo situaciju da se stočarstvom i poljoprivredom bave ljudi bez ikakve kvalifikacije. Vrlo mali broj stočara poseduje adekvatno obrazovanje ili stručnu osposobljenost. Gajenje životinja i proizvodnja hrane su odgovorni poslovi i zahtevaju iskustvo i stručnost koji se ne mogu steći samo čuvanjem ovaca ili prenošenjem znanja sa kolena na koleno. Mislim da će u budućnosti za bavljenje stočarstvom i zemljoradnjom biti potrebna licenca kao za mnoga druga zanimanja.”

 

Rakić ukazuje na potrebu za intervencijom nadležnih organa povodom samostalnog lečenja stoke: “Naši seljaci poseduju svest o štetnim posledicama samostalnog lečenja stoke. Oni znaju da meso lečenih životinja nije za ishranu pa njihovo meso ne jedu ali ga zato prodaju. Mali broj ljudi savesno prodaje ono što proizvede. Država preko nadležnih službi mora da spreči prodaju lekova izvan veterinarskih ambulanti i apoteka. Ovde u prvom redu mislim na veterinarsku i tržišnu inspekciju. Mora se uvesti rigorozna kontrola veletrgovina koje u najvećem broju slučajeva prodaju lekove i na crnom tržištu.”

 

U Srbiji ne postoji Savet za bezbednu hranu, kao ni plan monitoringa hrane na tržištu, a značajnijih pomaka u oblasti kontrole bezbednosti hrane još uvek nema. Nataša Vukmirović navodi: “Nadam se da će stvari krenuti pravim tokom. Organizacije civilnog društva iz različitih oblasti i strukovna udruženja spremna su da pomognu državi, s obzirom da je kontrola bezbednosti hrane od javnog značaja.”

 

Sa druge strane, važno je očuvati stare srpske autohtone rase. Sergej Ivanov ističe: “Stare rase domaćih životinja su izuzetno otporne i skromnih prohteva u pogledu uslova i načina držanja i ishrane. Većina tih rasa daje manje mleka, vune ili mesa u poređenju sa takozvanim plemenitim ili globalno rasprostranjenim komercijalnim rasama, ali istovremeno i još manje traži u poređenju sa tim rasama. Naše stare autohtone rase pokazuju svoju prednost upravo u tradicionalnim ekstenzivnim i poluekstenzivnim sistemima uzgoja (slobodna ispaša u planinskim, brdsko planinskim područjima gde su velike površine pašnjaka neiskorišćene). Istovremeno, one daju proizvode koji su posebnog nutritivnog kvaliteta, kao što su proizvodi mangulice, vuna pramenke i slično.”

 

Svakog od nas bi trebalo da interesuje pitanje dobrobiti farmskih životinja: “Kvalitet namirnica životinjskog porekla direktno zavisi od dobrobiti životinja koje se uzgajaju radi proizvodnje hrane. Kvalitetna hrana i voda, smeštaj u kojem se životinje osećaju udobno i u kojem su u velikoj meri zaštićene od stresa uzrokovanog bolom, patnjom, stresom i strahom, kontakt sa drugim životinjama iste vrste i mogućnost da ispoljavaju svoje prirodno ponašanje neophodni su da bi se na tanjiru ljudi našla hrana visokog kvaliteta koja minimalno ugrožava ljudsko zdravlje,” zaključuje Nataša Vukmirović.