Vušurović kaže: “Inspiraciju za osnivanje ovakvog festivala pronašao sam u sjajnim filmovima koje sam 2007. godine gledao na festivalu u švajcarskom gradu Nionu, gde sam se našao spletom čudnih okolnosti.Film me privlačio još u predškolskom uzrastu, tako da me je ponovni susret sa dugometražnim dokumentarnim filmom vratio svom biću i želeo sam da taj doživljaj podelim sa auditorijumom grada u kome živim. Sem toga, ovde se niko nije bavio dugometražnom dokumentariskom koja je u ekspaniziji širom sveta. Moju ideju su podržali ljudi koji su se bavili dokumentarnim filmom, a koje sam susretao na međunarodnim festivalima.”

 

Uloge Mladena Vušurovića kao direktora BELDOCS-a su brojne, ali su se menjale tokom vremena: “Najpre sam se više bavio programom i selekcijom filmova, ali, kako postajemo sve ozbiljniji festival, više se bavim menadžerstvom, na moju veliku žalost i razočarenje. Prvih godina, kada sam se bavio selekcijom na mnogobrojnim festivalima koje sam posećivao, bio sam u stanju da za jedan dan odgledam i do deset filmova, dok je danas sve manje vremena za uživanje u odličnom filmu, a sve više radnih sastanaka,” ističe Vušurović.

 

Odabir ostvarenja koja će biti prikazana na svakom narednom BELDOCS-u uvek je rezultat timskog rada profesionalne ekipe filmskih režisera i stvaralaca, objašnjava Mladen Vušurović : “Konačna odluka uvek proizilazi iz saglasnosti svih nas. Ja biram filmove na osnovu nekih svojih kriterijuma koje nazivam ‘stepenice’. Prva ‘stepenica’ je kada me film navede na razmišljanje i kažem sebi: ‘U redu, to je dobar film’. Druga ‘stepenica’ je kada me film emotivno pokrene i tada pomislim: ‘Ovo je super’, a treća je ona odlučujuća kada film počne da mi pretura po utrobi i dođem na pomisao: ‘E, to je ostvarenje za BELDOCS!’

 

Naglašava da se ovo, šesto izdanje Festivala razlikuje od prethodnih ne samo po programu, već po tome što BELDOCS postaje zreliji, prepoznatljiviji i pronalazi svoj put do publike: “Za pozicioniranje nekog festivala potrebno je pet do deset godina. Svake godine se dešava napredak u organizaciji i realizaciji program BELDOCS-a. Takođe, festival je krenuo da se širi, ove godine program će biti realizovan i u Novom Sadu, a uskoro bi trebalo da se afirmišemo u Banja Luci, Nišu i u dva grada u Crnoj Gori. Ono što mi naročito daje samopouzdanje i potvrđuje moj rad je činjenica da je BELDOCS prepoznat od strane srpskih dokumentarista i da je napredovao kao sredstvo distribucije i promocije srpske dokumentaristike u regionu, a i u svetu. Prvi smo ostvarili prodor na balkansko bioskopsko tržište i beležimo zadovoljavajuće uspehe,” navodi Mladen Vušurović.

 

On ističe da domaći filmovi jesu predmet većeg interesovanja publike, ali posetioce pre svega zanima da pogledaju nešto što je dobro. Vušurović kaže: “Mi smo dali priliku i manje afirmisanim autorima da pokažu svoj talenat i na taj način smo dobili profilisaniji program.”

 

Ciljna grupa Festivala su prevashodno mlađe generacije ‒ srednjoškolci i studenti, ali i stariji su itekako zainteresovani za dokumentarne filmove. Pitali smo Mladena da izdvoji neki film iz programa Festivala na koji je posebno ponosan: “U ovim zrelim godinama, sve manje me bilo šta može učiniti ponosnim, davno sam napustio taj pristup svom životu i stvaralaštvu, ali me mnogo toga čini srećnim, nasmejanim i radosnim, te tako i dobar, odličan ili spektakularan film, kao što je, na primer, ‘The act of killing’, tako da se radujem što ćemo beogradskoj publici ponuditi ovo ostvarenje. Zatim, tu je film o Mašini pred kojom sve nestaje, pa brazilski film ‘Elena’ koji govori o odnosu dve ćerke sa majkom. Dakle, u pitanju je porodičan film, jer sam uvek gledao da porodica bude u fokusu našeg interesovanja. Imamo i film o modernoj civilizaciji koja uništava samu sebe ‒ ‘Više od meda’. Što se tiče domaćih naslova, ‘Anplagd’, ‘Jugoslavija’ i ‘Dragan Wende’ samo su neki od naslova koje bih izdvojio.”

 

Za kraj, Mladen Vušurović ističe: “BELDOCS ne bi bio moguć bez podrške i finansijske pomoći Fondacije za otvoreno društvo Srbija, na kojoj smo jako zahvalni,”