Publika je pozvana da se nakon izvođenja uključi u intervencije na sceni, razgovor i diskusiju i zajedno sa učesnicima pokuša da nađe rešenje za prikazane probleme.

 

Predstavu izvodi pozorišna trupa u kojoj, između ostalih, igraju i bivši osuđenici. Nastala je u produkciji ApsArt Centra za pozorišna istraživanja, JUKOM-a i BG centra za ljudska prava. Ulaznice su u prodaji na Blagajni DOB, po ceni od 200 dinara.

 

Povodom izvođenja predstave Banja robija u Domu omladine, razgovarali smo sa Aleksandrom Jelić, rediteljkom ovog komada, koja je i osnovala Aps Art Centar za pozorišna istraživanja.

 

Kako ste došli na ideju da se bavite ovom vrstom pozorišta?

“Tragajući za smislom i misijom u svojoj profesiji i praksi reditelja još 2004. godine došla sam na ideju da pozorišnu igru unesem u zatvore. Osnovala sam organizaciju ApsArt i 2006. godine ušla u Specijalnu zatvorsku bolnicu (SZB) uz dozvolu Ministarstva pravde i tadašnjeg upravnika SZB. Tada sam samo pretpostavljajući koliko je zatvor strašno mesto puno nemogućnosti i opresije svake vrste, ipak verovala da pozorište može da donese potrebnu slobodu za susret, dijalog i stvaralaštvo. Danas to znam jer su godine iskustva donele potvrdu da ovakvo istinito, dokumentarno, iskustveno pozorište može biti dvoseklo sečivo koje britko skida lične maske učesnika procesa ali i zaseca metastazirane delove sistema u kome nastaje.”

 

Šta podrazumeva postupak koji ste primenjivali prilikom rada na predstavi  ?

“U okviru projekta “Od kršenja do stvaranja zakona“ AspArt tim zajedno saYUCOMom i Beogradskim centrom za ljudska prava je radio tri meseca u dva zatvora sa osuđenicima. Kroz dramske radionice sa osuđenicima dolazili smo do priča i svedočenja o tome sa kojim problemima i nemogućnostima se susreću tokom služenja kazne. Ove priče su postale osnovni materijal za predstavu Banja robija. Predstava se izvodi i u zatvorima i u javnim prostorima. Ona ima za cilj sa jedne strane da javnosti prikaže život iza rešetaka na jedan realističan, ne senzacionalistički način, sa druge strane da kroz dijalog sa publikom generiše predloge za buduće promene koje su očito potrebne u kaznenom sistemu Srbije. Sve predloge koji se iznesu tokom izvođena naš pravni tim iz partenerskih organizacija će formulisati u pravne predloge koje ćemo nakon glasanja velikog dela osuđeničke populacije dati na uvid donosiocima odluka i onima koji upravo kreiraju novi zakon za izvršenje krivičnih sankcija. Uostalom zašto sve ovo radimo? Stepen povratništa u zatvore u Srbiji je preko 60% i ova cifra je jedan od glavnih izgovorakaznenog sistema na pitanje svrhe i rezultata zatvaranja. Naprotiv, ova cifra upravo treba da nas pokrene da se zapitamo čemu onda zatvor uošte služi, i šta zaista treba da se promeni u zatvorima u Srbiji kako bi se ova brojka smanjila, a zatvor počeo da liči više na korektivnu ustanovu. Želim da verujem da zatvor treba da postane mesto sa dobrom šansom za promenu, a ne samo tamnica ili neformalna akademija za unapređenje kriminogenog ponašanja.”

 

Kakve reakcije ste imali od zatvorenika, koliko su bili spremni za rad na predstavi?

“Osuđenici su pokazali veliko interesovanje za učešćem, jer im je ovo bila jedinstvena prilika da ih neko zaista čuje, uvaži i uzme za ozbiljno njihove priče. Bili su veoma aktivni i uzimali učešća veoma slobodno u improvizacijama koje smo odmah radili. Olakšavajuća okolnost i pravi most ka osuđeničkoj populaciji bili su i članovi ApsArt tima koji su i sami bivši osuđenici. Ovi ljudi su se po prvi put u kaznenom sistemu Srbije vratili u zatvor ne po novoj kazni već kao voditelji radionica i ravnopravni članovi projektnog tima. Bilo je u najmanju ruku neobičnih reakcija kako od strane zaposlenih tako i od strane osuđenika. Jedno teško opisivo iskustvo ponekad sa mnogo emocija.”

 

Kakva je bila reakcija stručne javnosti?

“Ljudi koji rade u kaznenom sistemu su različito reagovali na predstavu. Mnogi su se osećali pogođeni i revoltirani što su u predstavi prikazane neke neprijatne istine kao i što nisu prikazani primeri dobre prakse, i tim povodom pisali pritužbe Upravi. Primera dobre prakse naravno ima, i posvećenih profesionalaca ima, ali to nije bio cilj našeg projekta i predstave. Moramo pokazati probleme koji postoje kako bi se nešto promenilo, a ne praviti neku izbalansiranu zašećerenu sliku u kojoj će svi elementi biti pravdeni i srećni – a negativac imaginaran. Naravno bilo je i zaposlenih koji su hteli sa nama da podele i svoje probleme i za to je stvarno bila potrebna posebna hrabrost istupiti i pred osuđenicima i javno, jer je ipak njihova pozicija uslovljena radim mestom u sistemu koji ipak ne želi talasanja ni nezadovoljstva. Što se tiče stručne javnosti na javnim izvođenjima ljudi su uvek zainteresovani i daju konkretne predloge, a veliki deo tih predloga su legislativne prirode. To je ono na čemu ćemo raditi nakon izvođenja predstave.”

 

Kakav efekat treba da izazovu ovakve predstave?

“Prestanak tišine, otvoren dijalog bez optužbi i strahova, gledanje problemima u oči, promenu, razumevanje konteksta, uključivanje svih elemenata društva u odlučivanje u kreiranju javnih politika.”

 

Šta vas je najviše iznenadilo prilikom rada na ovom projektu?

“Uvek me iznova iznenadi moć igre koja ruši sve barijere i zidove i spoljne i unutrašnje te privlači i menja učesnika. Iznenađuje me snaga pozorišta da izaziva strah kao i da stvarnost oko sebe transformiše u jedno meta pozorište u kome odjednom svi elementi objektivnogrealiteta postaju samo okviru kome ljudi/likoviodigravaju čvrsto zadate uloge po nekom nevidljivom scenariju. To se upravo desilo na ovom projektu. Pitam se gde je sloboda i gde je ličnost?”