329 DAY OF YEAR / 329. DAN U GODINI

Alen Sinkauz / Nenad Sinkauz / Miroslav Piškulić

329.  dan u godini je audio/vizuelni projekat Nenada Sinkauza i Alena Sinkauza (East Rodeo), kao i dizajnera zvuka, umetnika Miroslava Piškulića. Živi nastup koji, kroz improvizaciju i semplovanje uživo, istražuje i pokazuje proces nastajanja kompozicije na licu mesta. Muzičari komuniciraju postavljeni jedan nasuprot drugog, a tenzija održavanja i dalje izgradnje muzičkih i video materijala imaju gotovo pozorišnu napetost. Na taj način audio vizuelne strukture mutiraju kroz vreme u neočekivane forme konstrukcije / dekonstrukcije slike i zvuka. Naziv projekta se menja prema rednom broju dana u godini na dan izvođenja kako bi naglasio jedinstvenost svakog nastupa.

Pod vođstvom braće Sinkauz, rođenim Puljanima, koji su na studijama muzikologije u Italiji i osnovali grupu, kvartet East Rodeo u poslednje je vreme sve popularniji na domaćim pozornicama koje još uvek neguju eksperimentalni zvuk. Nakon objavljivanja trećeg albuma ’’Morning Cluster’’, spominju ih i etablirani kritičari, a stiču i sve veću naklonost publike.

Nenad Sinkauz – gitara, noževi, objekti, fk, vokali

Alen Sinkauz – bas, nisko frekventna buka, objekti, fk

Miroslav Piškulić – dizajner zvuka

Fotografije: Darko Vaupotić / Perforacije

 

Air doll  / LUTKA NA NADUVAVANJE

Bojana Radulović

U performansu „Air Doll“ telo autorke služi kao scenska i igrajuća rekvizita. Položeno u prostoru kojim vlada sterilna atmosfera. Prostor je izolovan, ograničen jako osvetljenim belim zidovima . Dominiraju samo dva otvora koji se nalaze  na telu autorke: oralni i vaginalni, izolovane od ostatka tela koje je prekriveno lasteks kostimom blede boje kože i podseća na lutku na naduvavanje. Autorkino telo tokom trajanja performansa je fiksirano i svedeno na dva otvora, što ukazuje na stanje koje je deo životnog procesa kojim dominiraju bol , strah, stanje nekada preterane komunikacije koja je sada minimalizovana. Svedenost na dva otvora, dva plug-a, dva ventila. Posmatraču je ponuđena (zlo)upotreba, sodomizacija „mrtvog tela“ u kojem ipak postoji volja i nagon. U performansu se ne očekuje twist, jer psiha samog položenog tela je twisted.Performans „Air Doll“ bavi se pitanjima zloupotrebe seksualnosti u cilju postizanja privremenog rasterećenja, ali i ljudskim nastojanjem da doživi bilo kakav oblik sjedinjenja sa drugim, razumevanja i samopotvrđivanja.

Bojana Radulović, vizuelna umetnica  i audiovizuelna producentkinja, diplomirala je audiovizuelnu produkciju na Fakultetu vizuelnih umjetnosti u Podgorici. Učestvovala na mnogobrojnim grupnim i samostalnim multimedijalnim izložbama, među kojima izdvaja kao najznačajniju samostalnu izvedbu  –  performans „Ilegalni performans“ u flamanskom kulturnom centru De Brakke Grond u Amsterdamu, Holandija, 2012. Bavi se  video i filmskom  umetnošću , njeni video radovi i kratki filmovi su prikazivani  na festivalima u zemlji i regionu. Radila kao producent u nekoliko medija, filmskih magazina i televizija.

Building a bright future/ GRAĐENJE SVETLE BUDUĆNOSTI

Miljana Babić

Rad predstavlja kolektivnu igru građenja kule od karata. Osim što predstavlja vrstu igre, ’’kula od karata’’ je izreka koja se odnosi na argument ili strukturu sagrađenu na klimavim temeljima, ili na onu koja će se srušiti ako se izmakne jedan njen element, moguće previđen ili neočekivan. Performans građenja  ’’svetle budućnosti’’ izvode autorka i publika, a svaki igrač označen je kao ’’graditelj svetle budućnost’’. Svi stilovi gradnje su dobrodošli.Ideja građenja budućnosti od ovako osetljivog materijala je distopijska u samom startu, ali sa strpljenjem i  ispravnom tehnikom, kao i sa pozitivnom grupnom dinamikom, moguće je izgraditi čuda.

Milijana Babić (rođena 1974. godine) je konceptualna umetnica i performerka iz Rijeke. Diplomirala je na odseku likovnih umetnosti u Durbanu, Južnoafrička Republika u 2001. godini, a magistrirala je u Ljubljani 2007. Godine.Dugogodišnja je saradnica Internacionalnog festivala savremene umetnosti – Mesto žensk u Ljubljani.Članica je Hrvatske zajednice samostalnih umetnika. Njen rad predstavljen je na brojnim izložbama i festivalima u Hrvatskoj i inostranstvu.

 

ONE TOUCH / JEDAN DODIR

STIPE KOSTANIĆ

Percepcija glumčeve osobe, koja je u paradoksalnom odnosu istovremeno subjekt i objekt, izvođač i instrument, uvijek je pre svega vizuelna. To je samo po sebi očigledno u mediju filma, televizije ili videa. Ali, jednako tako i u pozorištu, koje pokazuje živo telo glumca, ono ostaje pre svega slika. Fascinanacija glumačkom osobom jedan od svojih izvora ima u toj svedenosti na sliku, odnosno u disproporcionalnom odnosu prema gledaocu.Ideja performansa je izložiti telo glumca u njegovoj realnoj prisutnosti na istoj ravni s gledaocem, i gledaocu pružiti mogućnost da ga jednom dotakne. Dodir se može odnositi na bilo koji deo tela glumca, i gledaoc ga može dotaknuti bilo kojim delom svoga tela.Da bi se izbegla anegdotalna situacija mesta na kojem se performans izvodi, percepcija gledaoca je sužena smanjenjem osvjetljenosti prostora. Telo glumca je idealizirano.Iako ne komunicira s gledaocima, ono nije ukočeno u skulpturu, to jest po potrebi se može pomaknuti.

VEČERAS SLAVIM

Via Negativa

‘Draga publiko, volim vas!’ lako je čuti na koncertu, ali ne i u pozorištu. Pozorišni izvođači to rade suptilnije, tačnije radili su dok mladi glumac Slovenskog mladinskog gledališča Uroš Kaurin nije odlučio da svoj performans posveti upravo publici. Njegov angažman u platformi Via Negativa tako doprinosi onom njenom manje negativnom aspektu, dok Kaurin samom sebi daje priliku da svoj muzički ukus i svoju narcisoidnost, igru sa zadatim i željenim / žuđenim identitetima, izvede iz sopstvenog kupatila. Slavodobitna kombinacija zvonkog glasa, besprekorne pesmarice i požrtvovnog nastupa čini performans ”Večeras slavim” prvorazrednom atrakcijom svakog festivalskog programa.Ali, Kaurinu ne treba verovati … njegovo slavlje ima grotesknu notu koja se gledaocu vraća u lice.

Međunarodna izvođačka grupa sa sedištem u Sloveniji, Via Negativa je posebna pojava na ex-yu prostorima. Skup izvođenju sklonih i za izvođenje spremih ličnosti najrazličitijih profesionalnih i privatnih biografija, spojio je reditelj Bojan Jablanovec u jedinstveni kolektiv koji već celu deceniju zabavlja publiku željnu pozorišnih uzbuđenja drukčije vrste. Serija pojedinačnih radova okupljenih po grupnim prezentacijama sa temom sedam smrtnih grehova privukla je pažnju ne samo regionalno, već i Evrope, što je rezultiralo promenom strategije i odustajanjem od najavljenog samo-ukinuća. Via Negativa pristupila je mediju performansa i pozorišta fleksibilno, ali asketski: njihova kritika je razorna i pametna, što je kombinacija koja provokativnost i estetizaciju stavlja u drugi plan.

Koncept: Uroš Kaurin, Bojan Jablanovec

Tekst i režija: Bojan Jablanovec

Izvedba: Uroš Kaurin i Tomaž Grom;

Muzička adaptacija: Tomaž Grom

Svetlo: Igor Remeta

Fotografije: Darko Vaupotić / Perforacije

Producent: Špela Trošt

Produkcija: Via Negativa 2009

Podrška: Ministarstvo kulture Slovenije

Trajanje: 45 min