U ovom filmu akcenat je stavljen na ljude koji su se našli usred nenajavljene prirodne katastrofe. U centru pažnje je njihova borba za preživljavanje, snalaženje bez struje, vode, novca. Film je sniman tokom i posle poplavnog perioda, kada su se ljudi vraćali svojim domovima. O detaljima u vezi sa filmom razgovarali smo sa rediteljem Predragom Vukosavljevićem.

 

Šta Vas je motivisalo da snimite ovaj film, u momentu kada su se retki usuđivali da krenu put Obrenovca?

Ja prvo nisam mogao da izađem iz Obrenovca, dok me, kao i ostale, nisu evakuisali. A posle mi nisu dali da se u njega vratim, pa sam morao da se „snalazim“ da bih ušao u Obrenovac. Obrenovac je moj grad i jednostavno sam morao da zabeležim kamerom sve što sam mogao i koliko sam mogao. Ne zbog filma, već kao dokument. Iz tog obilja materijala, film je došao potpuno prirodno.

 

Ekipa se u toku snimanja filma susretala sa velikim brojem problema, a Vukosavljević ističe da bi se o poteškoćama sa kojima su se susretali tokom snimanja mogao snimiti još jedan film.

 

U kojoj meri je film objektivna slika situacije, a u kojoj meri Vaš subjektivan doživljaj?

Trudio sam se da budem maksimalno profesionalan i objektivan. Sa druge strane, kao Obrenovčanin, i neko ko živi u Obrenovcu, i sam sam bio izložen poplavi koja je pogodila moj grad. I fizički i emotivno, kao i građani Obrenovca. Ja nisam neko ko je došao sa strane da snimi priču o potopljenom Obrenovcu. Jednostavno sam hteo da zabeležim i sačuvam to što se desilo mom gradu i kako smo se svi mi tada osećali i kroz šta smo prolazili. U tom smislu, moguće je da gledaoci u nekom trenutku tokom gledanja filma pomisle da sam subjektivan.

 

Vukosavljević očekuje da će premijera filma u Domu omladine Beograda izazvati iskrene reakcije publike: „Ja sam bio iskren kad sam stvarao film, očekujem iskrenost i od gledalaca.“

Reditelj kaže da inspiraciju pronalazi u svakodnevnom životu, ali da ne voli da govori o budućim planovima: „U ovoj zemlji dovoljna je jedna poplava, pa da vam svi planovi padnu u vodu.“