Ova vrsta stakla u stanju je da samo uz pomoć malih količina vode spere najveći deo prljavštine sa sebe, navodi u svom članku „Samočisteći prozori“ objavljenom u časopisu „Mladi fizičar“ dr Markušev. „Takva stakla su mnogi počeli da nazivaju eko-staklima, ali je na kraju ipak ostao zajednički naziv: samočisteća stakla,“ kaže dr Dragan Markušev. Budući da ova stakla najveću primenu imaju u građevinskoj industriji, nazivaju ih još i samočistećim prozorima. Važno je navesti da njihovim korišćenjem upotreba hemikalija polako odlazi u istoriju.

Kako kaže dr Markušev, osnovna razlika između običnih i samočistećih prozora je u tome što samočisteći prozori, takođe napravljeni od stakla, imaju tanak sloj titanijum dioksida, koji je inicijator hemijskih reakcija pod dejstvom svetlosti. Tako se molekuli titanijum dioksida pobuđuju pod dejstvom sunčeve svetlosti, a produkti ovog pobuđivanja reaguju sa molekulima vode i kiseonika iz vazduha. Na ovaj našin dolazi do građenja slobodnih radikala, koji su izuzetno reaktivni i razjedinjuju organsku prljavštinu. Prozori se oslobađaju organske prljavštine, kao i efekta lepka kojim se na organsku prljavštinu lepe i neorganske čestice.

Ono što je važno navesti jeste da sloj titanijum dioksida čini površinu stakla superhidrofilnom, što znači da se kapi vode koje padnu na ovaj sloj lepe za njega. Dolazi do formiranja tankog vodenog prekrivača koji pod dejstvom sile zemljine teže efikasno spira veliki deo prljavštine sa prozora.

Dr Markušev ističe da samočisteći prozori nisu mit već stvarnost. „Danas u svetu postoji nekoliko tipova samočistećih prozora koji osim pomenutih osobina mogu da se baziraju na tankim filmovima koji čine površinu prozora hidrofobnom umesto hidrofilnom. Naravno, različite varijante određuju i različite cene prozora, koji su za 20 do 30% skuplji od običnih.

„Upotreba ovih prozora neće dovesti do izumiranja zanata čistača prozora, ali će umnogome doprineti očuvanju životne sredine i olakšati sam proces čišćenja,“ zaključuje dr Markušev.