Takođe, na samom otvaranju će biti izveden performans pečatiranja svega što publika donese pečatom „PRODATO”.

Ova dva naizgled nespojiva gesta leže na pragu artikulacije, oni otelotvoruju nejasni osećaj konfuzije i beznađa, prividne bezperspektivnosti, kao i ’od-pripadanja’ u smislu u kome je taj termin skovala Irit Rodof[1]. Moj rad reflektuje okolnosti neizvesnosti, bespuća, rastakanja društva i sasvim neizvesne perspektive, kako profesionalne, tako i međuljudske.

 

Pečat koji potvrđuje da je nešto ‘prodato’ odgovor je na sveopštu atmosferu rasprodaje opšteg dobra u Srbiji (prateći tendencije u celom svetu): obrazovanja, zdravstva, pa onda društvenih stanova, fabrika, javnog gradskog prostora… svega onoga što je duži vremenski period pripadalo svima (makar deklarativno), što sada biva prodato i kupljeno kao da je krompir na pijaci, banalizovano, obezvlašćeno i potpuno besprizorno dato na tržište kome ne sme da pripada. Stoga, publika je pozvana da donese svoje diplome, pasoše, potvrde o državljanstvu i vlasničke listove, ali isto tako papire od vrednosti i autorska umetnička dela, zatim knjige, grafike, fotografije, putne karte, geografske mape, sve ono što bi na sebi „gordo“ ponelo pečatiranu potvrdu promene vlasnika.

 

Nasuprot histeričnoj potvrdi opšte rasprodaje, sadržaj šablona kojima su izrađeni crteži na papiru izloženi na zidovima je dvostruk – ornamentalan i tekstualan. Radovi koriste boju i oblike, a tu i tamo pojavljuju se reči – reči kao vizuelna poezija, reči kao ono što ‘informiše naš pogled u gradu’[2]. Ovi crteži su možda ono što ostaje kad se sve rasproda.

 

U preispitivanju ovih misli nastaju gestovi u društveno i kulturno marginalnom prostoru Magacina. Ovi radovi rađeni su specifično za prostor Magacina u Kraljevića Marka, oni su inspirisani ne-prostorom Magacina, ne-galerijskim ambijentom, ne-publikom koja neće doći da je vidi. Začudno, okolnosti ne-prizornosti izložbe u nastajanju ne daju radovima ni prkos, ni očaj, već neverovatnu slobodu – prostor za postojanje, prostor za promišljanje. „Proćiće“ je izložba koja će proći, koja će (meni) možda uspostaviti trenutni balans između neizvesnosti i određenog ugla posmatranja, da bi ubrzo potom radovi bili sklonjeni u tube, na suvo i tamno, i ostavili prostor Magacina za neke druge (ne)izložbe, a prostor umetničkog stvaralaštva autora za neke sledeće radove koji će izraziti veoma određene stavove. Ova izložba je ostrvo, prazni prostor u koji se ništa ne upisuje, kao što je slučaj sa samim Magacinom; ili to bar tako izgleda. Ova izložba ne prenosi ni jedno konkretno stanovište, ni jednu artikulisanu referencu, ona je upravo bremenita stanjem konfuzije.

 

__________________________

 

2           „Bogatstvo reči ima ovde glavnu ulogu zato što je to ono što tka tkivo navika, obrazuje pogled, informiše predeo”.

 

Augé, M. Non-Places. Introduction to an Anthropology of Supermodernity, Verso, London-New York, 1995

 

 

 

 

 

Boba Mirjana Stojadinović, 1977, Srbija/Bugarska

 

Diplomirala i magirstrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, i magistrirala na Institutu Pit Cvart u Roterdamu, Holandija i Fakultetu umetosti u Plimutu, Velika Britanija.

 

Samostalno je izlagala u galerijama u Beogradu (SKC, DOB, Remont, FLU, REKS, KC Grad), Somboru (Galerija Kulturnog centra Laza Kostić), Zrenjaninu (Savremena galerija), Čačku (Umetnička galerija Nadežda Petrović), Kragujevcu (Galerija Studentskog kulturnog centra) i u Crnoj Gori na Cetinju (Atelje DADO, Narodni muzej Crne Gore). Osmislila je, organizovala i učestvovala u brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, uključujući Memorijal Nadežde Petrović, Čačak; TENT. Roterdam/Holandija; Klovićevi dvori, Zagreb; Muzej savremene umetnosti Beograd; PARKO, Pordenone ARte Kontemporanea, Pordenone/Italija; Nacionalni muzej Slovenije, Ljubljana/Slovenija; Palaco Forti galerija moderne umetnosti, Verona/Italija, itd.

 

Dobitnica je nagrade 25. Memorijala Nadežde Petrović u Čačku.

 

U saradnji sa drugim umetnicima inicirala je i realizovala više projekata koji se bave vizuelnom umetnošću u javnom i privatnom prostoru, kao i organizacijama koje vode umetnici. Od 2010. godine je autor i realizator projekta-foruma UMETNIK KAO PUBLIKA, serije javnih diskusija među publikom o odabranim umetničkim radovima. Početkom 2014. godine objavljena je opsežna knjiga posvećena projektu.

 

[http://razgovori.wordpress.com]

Boravila je u rezidencijalnim programima KulturKontakt u Beču (2011

 

[1]              „U razgovoru” sa Katrin David, Irit Rogof razmatra mogućnost promene prihvaćenih odnosa između ljudi i mesta koje je ustanovila tradicionalna geografija:

 

„Kako možemo da napravimo od-pripadanje nekom vrstom aktivnog prostora kojim bi se nekako uspostavljao odnos sa prostorom, a ne kroz poistovećivanje koje iziskuje nacionalna država? Kako možemo da nađemo ceo skup strategija kojima uspostavljamo odnos prema određenom mestu tako što se aktivno ‘od-pripadamo’od njega? Za mene, to je veoma aktivan, gotovo dnevni proces po kome ti neprekidno pokušavaš da promišljaš pozicioniranje – sopstveni neprekidno moguć, neprekidno izmeštajući položaj prema mestu.”

 

Rogoff, I. “In conversation, Catherine David and Irit Rogoff”, From Studio to Situation, ed. Claire Doherty, Black Dog Publishing Limited, London/England, 2004