Foto: Stanislav Milojković

Skulpture predstavljene u okviru izložbe „Pod sjajem šećernih zvezda“ unutar belog i pročišćenog prostora Galerije DOB dodatno dobijaju na svojoj slikovitosti, dok njihove sjajne površine ističu suptilnost radova prikrivajući težinu tema i procesa koji su potencijalno u biti njihovog nastanka. Dualnost kao rezultat sučeljavanja pojmova koji se nalaze na opozitnim polovima stvara nemir iz kojeg progovara umetnicino podsvesno.

Zorana Stevanović vrlo vešto, nežno i nenametljivo priča svoju priču ostavljajući posmatraču punu slobodu i bogatstvo izbora u ličnoj interpretaciji viđenog. Krajnji utisak je lepršav i sladak, iako ne nužno i kontekst same izložbe.

Foto: Stanislav Milojković

Završili ste osnovne i master studije na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Pored skulpture umetnički se izražavate i kroz druge medije kao što su crtež, instalacija i performans. Šta bi bile prepoznatljive karakteristike Vašeg stvaralaštva i koje su vrednosti kojima težite ili nastojite da budu prisutne u Vašim radovima?

Zorana Stevanović: Moji radovi se prikazuju poput artefakata s estetskim obeležjima. Volim da događaje, sećanja, želje, pa i stvari koje već posedujem transformišem u fizički postojan objekat. Postoje i estetski elemeti i simboli koji karakterišu većinu mog stvaralaštva; nežnost i lakoća izraza, boje poput roze, plave, crvene i žute, simboli suza…

Foto: Stanislav Milojković

Kada i kako je nastala ideja da šećer koristite kao gradivni element u svojim radovima?

Zorana Stevanović: Počela sam od igranja sa oblikovanjem kocke šećera, istraživanjem da li mora samo jedna da se oblikuje ili mogu da se spoje pa da se oblikuju, čime mogu da se oblikuju. Potom mi je konačna potvrda, da treba dublje da se upustim u korišćenje šećera, bila kada sam pročitala andaluzijsku priču u kojoj se devojka spašava od kobnih ruku kralja tako što mu u krevet podmeće voštanu lutku sa šećernim nosom. Privukla me je slika te lutke koja ima šećerni nos i krhost koji šećerni deo tela ili figura može da nosi. Takođe mi je veliki užitak da jedem bombone dok učim, radim. Posebno one karamele sa ukusima ili tvrde mlečne sa jagodom, zato mi je i logično da se šećer javio, ono čime smo okruženi uvek nađe put u stvaralaštvo.

Foto: Stanislav Milojković

Kada kažemo šećer šta Vam sve pada na pamet?

Zorana Stevanović: Pada mi na pamet da su na dvorovima Engleske, Francuske, Holandije postojale čitave ,,šećerne zakuske’’, tematske večeri gde bi cela trpeza bila napravljena od šećera, uključujući i pribor za ručavanje, tanjire i šoljice… propraćeni i šečernim skulpturama i slatkišima koje bi bile u duhu teme. Ali i to da mi je baba kao detetu od bombondžije donosila lizalice u obliku cucle, kišobrana i obavezno ratluk od ruže.

Foto: Stanislav Milojković

Da li mislite da težite ulepšavanju realnosti ili njenom suptilnom razotkrivanju?

Zorana Stevanović: Rekla bih ulepšavanju, najpre jer težim da krajnji rad, nezavisno od pozadinske tematike rada, bude što više estetski privlačan…

Foto: Stanislav Milojković

Koje teme iz svakodnevnice Vam privlače pažnju i koje Vam pogodnosti donosi umetnička profesija u procesu njihove obrade?

Zorana Stevanović: Teme proizlaze iz svakodnevnice u kojoj sam odrasla i kojom sam okružena; događaja čiji sam bila akter ili posmatrač, kao i predmeta koje sam sačuvala. Rekla bih da sve beležim kroz stvaranje objekata/predmeta, koji su ili potvrda svakodnevnice ili se pak kreiraju kao jedan vid prizivanja buduće svakodnevnice.

Neretko se dešava da moram da dokazujem da posedujem vajarske veštine i znanje obrade različitih materijala. I to je jedan vid svakodnevnice koji sam uplela u moje stvaralaštvo, kroz pozadinsko razmišljanje i  tehnički proces koji moji radovi moraju da prođu da bi bili izvedeni dok kao završni rezultat imaju svedenu i nežnu formu.

Kako bi opisali umetničku scenu kojoj pripada Vaša generacija, kakav je njen senzibilitet i koje su zajedničke odlike i upečatljive razlike?

Zorana Stevanović: Prija mi ono što se trenutno dešava na našoj umetničkoj sceni. Ona je raznolika i u njoj možemo pronaći pregršt tema i pristupa. Radovi se formiraju u sklopu sopstvenih afiniteta, što je pravo osveženje. Mislim da je važno pristupati trendovima sa zadrškom i više promišljati savete i smernice koje dobijamo. Mislim da se moja generacija potpuno opustila u svom stvaralaštvu i da kreira divan ambijent za kontakt sa umetnošću.

Foto: Stanislav Milojković

Šta nedostaje mladim stvaraocima za njihov profesionalni razvoj, na kulturno-umetničkoj sceni, a šta je ono na šta bi publika trebalo da obrati pažnju kada su u pitanju Vaše kolege?

Zorana Stevanović: Adekvatni prostori za stvaranje, veći broj uslovnih izlagačkih prostora za mlade stvaraoce i naravno razvijenije umetničko tržište. Za sada mi se čini da publika ima dobro oko za ono na šta treba da se obrati pažnja, možda jedino još dodatno da se opuste.

Foto: Stanislav Milojković

Čestitamo Vam na prvoj samostalnoj izložbi. Želimo Vam i nadalje mnogo uspeha i zapaženih umetničkih ostvarenja.

Zorana Stevanović: Hvala!