[INTERVJU] Željka Aleksić, umetnica: “Kroz umetnost mogu da izrazim svoje emocije, misli i potrebe”

Izložba Željke Aleksić “Plava laguna” otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 26. marta 2021. godine. Umetnica kroz seriju radova problematizuje pitanja radničke klase u savremenom društvu i ističe sopstvenu ulogu u kapitalističkom sistemu vrednosti. Kreiranjem prostora za promišljanje o prelasku iz jedne uloge u drugu, Aleksić centrira prošlost kao polaznu tezu u svom radu, izmeštajući identitet radnice u novokreirani identitet umetnice. Daljim sagledavanjem menja se recepcija posmatrača koji, kroz sveobuhvatni narativ, prati proces promena određenih društvenih uloga, koje umetnica svojim umetničkim delovanjem dekonstruiše.

Foto: Privatna arhiva

 

Onlajn vođenje kroz izložbu Željke Aleksić // 26. mart od 19.00

 

Izložba Plava laguna predstavlja lični presek porodične tradicije i njene pozicije u savremenom društvu. Izložene uniforme upućuju na probleme sa kojima ste se susretali kroz vreme. Na koji način, sa aspekta umetnice, sagledavate celokupni narativ?

Željka Aleksić: Ideja je nastala kada sam počela da radim u restoranu “Blau Lagune“. Bila sam zaposlena na poziciji pomoćnika u kuhinji, a zapravo sam bila “dečko za sve”. U tom trenutku počinjem da pravim dokumentarne fotografije, iako još uvek ne znam precizno šta želim time da postignem. Zatim nastupa period kada se sve gasi i zbog korone ostajem bez posla. Zbog beskonačnog “slobodnog vremena” počinjem na platno da prenosim pojedine fotografije napravljene u tom restoranu.

Dok sam slikala, često sam razmišljala o životu u Knjaževcu. Uvek me je fascinirao taj momenat prenošenja tradicije sa koleno na koleno, ali i narativ vezan za prosleđivanje doktorskih titula, državnih firmi koje odlaze u amanet i nasleđivanja “fotelja”. U međuvremenu sam shvatila da sam stekla nešto o čemu se najmanje govori, a smatram da je vrlo bitno – samopouzdanje da se izgovori “Ja sam radnica”. Naučena sam da budem vredna, odgovorna i da se trudim da što bolje obavljam svoj posao, koliko god da je u datom trenutku bio na neki način veoma loš.
Priznajem da težinu i poziciju „radnika“ nisam ni osetila, a nije me čak ni interesovala, sve dok nisam promenila sredinu i došla u Beč. Tada počinjem da jasnije sagledavam ulogu i definiciju tog konstrukta.

Istorija moje porodice je radnička – radnička klasa. Najmnogobrojnija grupa ljudi o kojoj se najmanje priča. Sa pozicije umetnice pokušavam da tu problematiku tematizujem i da u javnom prostoru postavim pitanja koja se tiču radnika i radnica. Zbog toga uzimam radna odela: mesarsku kecelju mog dede, uniformu mog oca, kao i trgovački mantil moje majke i sopstveni. Hronološki ih postavljam u galerijski prostor i samom postavkom, kroz umetničko tretiranje, pokušavam da im dam novo značenje, smisao i vrednost, koji se sistemski unižava. Usled krize nastale koronavirusom, stvari postaju dosta jasnije, kada su baš ti radnici morali da budu na prvim linijama borbe protiv infekcije.
Moglo bi se reći da je moja izložba oda radničkoj klasi.

 

Pre nego što ste počeli da se bavite likovnim izrazom, radili ste različite poslove – od salona lepote do restorana. Šta Vas je inspirisalo da počnete da se bavite umetnošću?

Željka Aleksić: Prvo bih istakla da sam imala sam veoma lepo i šarenoliko detinjstvo, koje je uticalo na moj dalji razvoj. Bila sam u prilici da sudelujem u šnajderskoj radionici moje nane kao pomoćnik u izradi plišanih igračaka, a kasnije sam imala i vrlo ozbiljne časove kod mog dede koji uključuju proizvodanju vina. Oduvek sam se interesovala za tradicionalni ručni rad, od pletenja čarapa, preko heklanja, do sitnog veza. Nisam slučajno završila školu “Mode i Lepote”. Iz školske klupe sam “uskočila” u frizerski salon i radila kao frizerka; tako je sve počelo, taj kreativni rad sa kosom koji je kasnije prerastao u umetnički projekat. Nažalost, morala sam da promenim zanimanje (počela sam da radim u trgovini), iz egzistencijalnih razloga, ali i da bih sebi obezbedila sredstva kojima bih kupila bolji fotoaparat. Pored bavljenja fotografijom interesovalo me je pravljenja nakita, a počela sam da se zanimam i za skulpturu. Zapravo, mislim da je svaki rad urađen rukom jedno unikatno delo. Zar to nije neki vid umetnosti?

Veliku ulogu u mom razvoju u svakom smislu, kao i dan danas, ima moj brat – umetnik Žarko Aleksić. Mogla bih slobodno da kažem (koliko god to delovalo u ovom trenutku patetično) da on nije odustao od mene čak i kada ja jesam.

Ideja da pokušam da upišem Likovnu akademiju je u momentu bila lepa zamisao. Veći deo mojih radova je baziran na ličnom životnom i radnom iskustvu, sa materjalima koji su dostupni svima (izdvojila bih konkretno izložbu u Remontu “Say Cheese” i skulpturu (autoakt) od sitnog sira koji sam prodavala u tom trenutku u prodavnici mleka i mlečnih proizvoda). Recimo da sam shvatila da kroz umetnost mogu da izrazim svoje emocije, misli i potrebe, bez straha od osude i podsmeha. Ako bih bolje mogla da definišem, rekla bih ovako: Kada počnete glasno da izgovarate stvari koje vas muče, tada počinjete da rešavate svoje probleme. Tako sam i sama počela da kroz umetnost tretiram i prevazilazim svoje lične probleme i komplekse.

 

Poslednjih godina živite i studirate u Beču. Kako sagledavate umetničku scenu i na koji način je multikulturalnost uticala na Vaš umetnički sadržaj?

Željka Aleksić:  Smatram da ima dosta dobrih umetnika i umetnica, ali i previše improvizacije koja za cilj ima prezentaciju aktuelnih tema. Trebalo bi da je i to ok. Mada, ako ste umetnik sa prostora Balkana i želite da se bavite ratom, to može da vam donese ogroman benefit. Problem je, takođe, i perpetuiranje predrasuda koje se često nagrađuju kao emancipatorska praksa. Direktno na moj umetnički sadžaj najviše utiče moj brat koji ponekad ume da bude veoma surov sagovornik.

 

U video radu “Gledaj majku, biraj ćerku” izveli ste performans sa svojom majkom koji ukazuje na posledice rada pod neprikladnim okolnostima. Da li biste mogli da nam bliže predstavite projekat?

Željka Aleksić: Performans “Gledaj majku, biraj ćerku” nastao je 2019. godine za izložbu “I KNOW I CARE“. U projekat je bila uključena grupa umetnica iz različitih društveno-političkih staleža. Što se samog rada tiče, osnovna teza uključuje konekciju sa majkom za koju me veže, osim biološkog faktora, činjenica da smo bile i kolegenice (kroz rad u trgovini) .

Ovaj performans je zapravo jedna pokazna vežba, koju je dobila od svog neurologa, nakon saznanja da ima “Karpalov sindrom”. To je jedna od vežbi, u vidu fizikalne terapije, koja se ponavlja na dnevnom nivou. Karpalov tunel ili sindrom je stanje u kome vam trnu ruke, imate pojačan bol u šakama, i prilično nezgodan osećaj za nekoga ko konstatno menja temperaturu (toplo-hladno), a rad u prodavnici mleka i mlečnih proizvda to iziskuje.
Kada sam došla u Beč, shvatila sam da je jedan od prvih poslova koji možete da dobijete, kao “novopečeni gastarbajter” (bez obzira što nemate u planu da gradite lavove u svojoj domovini) posao čistačice. To je bio i jedan od mojih prvih poslova. Onda je došao, u mom slučaju, problem sa kojim se susrećem, drhtanje ruku, bol u šakama, i slično. S obzirom da sam u tom trenutku postala student Likovne akademije i da počinjem da se interesujem za slikarstvo, koje postaje medij mog izražavanja, nije mi baš prijala činjenica da ne mogu da prenesem na papir ili platno neke konkretne i precizne detalje koje u tom trenutku želim. Kroz ovaj performans želela sam da ukažem i prikažem stanje sa kojim se može susreti svaki radnik/radnica, ali u ovom kontekstu dajem na značaju to što su dve generacije žena, sa sličnom stečenom dijagnozom povezane ne samo biološki, nego i kroz iskustvo radnika.

 

 

Na koji način vidite ulogu žene-radnice u savremenom društvu?

Željka Aleksić: Ženu vidim kao divno i nežnije biće. Ona mora da ima prava na svoj vlastiti životni izbor. Sebe definišem kao osobu koja se bori za ženska prava, a takođe smatram da bi određena zanimanja, kao što su to, na primer, pekar, lekar apotekar (pekarka, lekarka ili apotekarka ),trebalo da imaju iste plate bez obzira na polnu odrednicu. Jedini problem današnjeg društva je to što više niko ne želi da bude radnik/radnica.

 

 

Koliko je na Vaš rad uticao tradicionalni konstrukt i nacionalna pripadnost? Da li su njegove manifestacije vidljive u kontekstu života u Austriji?

Željka Aleksić: Definitvno jesu. Kao što sam napomenula, bilo da ste došli u Beč da se školujete ili ste došli da zaradite pare i da šaljete kući preko “Western Uniona“, koliko god bili mentalno jaki, školovani, koliko god dobro savladali nemački jezik i bili uspešni u onome što radite, vama je početna radna pozicija čišćenje. Osim, naravno, ukoliko niste dete iz neke “aristokratske” porodice.

Papirološki gledamo, ukoliko neko želi da vas primi u svoju „firmu“, vi ipak niste idealan izbor, jer ne ispunjavate EU uslove.
Tako da Austrija, zapravo, voli, kroz svoja deficitarna zanimanja, da zapošljava ljude sa Balkana na pozicijama čistača, varioca, medicinskog osoblja koje vodi brigu o starima i tako dalje. Ljudi sa naših prostora se u najmanjoj meri zapošljvaju na pozicijama profesora, ili nekih drugih struka koje zahtevaju visoko obrazovanje. Takav pristup sredine na mene direktno utiče, sa koje god pozicije da se posmatra, pa je tako i nastao rad “Geld fur das Sommasemestar” (Novac za letnji semestar). U tom projektu, kroz razumevanje veze između ekonomskih odnosa i obrazovanja, pokušavam da tretiram i dovedem u liniju rad kao zaposlenje i rad kao umetnički rad, te da na humorističan način pokušam da prodajem svoje tri slike, formata 75x115cm, koje su autoportreti, sa poslednjeg radnog mesta (slike iz kataloga izložbe “Plava laguna”, Galerija DOB-a) nastale u vreme korone, kada sam ostala bez radnog mesta. Te slike prodajem za iznos u visini semestara na fakultetu, koji iznosi 746,92 evra. Na taj način pokušavam da oblikujem svoj dosadašnji radnički identitet, koji je sa puno predrasuda vezan za Auslendere (nije slučajno), ali sa pozadinom u kojoj sam ovde, pored toga što sam odličan čistač, i odličan student.

 

Komentari