Kako su nastale Ljubičice i ko su članovi?

Vuk Stevanović: Priča o nastanku Ljubičica sasvim je uobičajna. Grupa omladinaca punih želje i očekivanja sastala sa da napravi bend koji će biti najbolji na svetu. Gledano sa strane, bendovi nastaju i rastaju se uvek po nekom šablonu. Autentičnost svake priče utkana je duboko u prijateljstvo, specifične okolnosti i emocije koje se teško mogu rečima opisati. Na kraju, valjda ljudi zbog toga i prave bendove.  

Krajem 2011. prvi put smo izveli svoju muziku pred publikom, na sceni tek renoviranog Božidarca, i taj nastup za nas predstavlja nastanak benda. Do tog trenutka ni sami nismo bili sigurni šta u stvari radimo. Bend se zapravo uveliko okupio i svirao zajedno u sklopu omladinske filharmonije “Borislav Pašćan”, a da toga nismo ni bili baš svesni. U to vreme smo Petar i ja već pokušavali da oživimo Ljubičice, ali još uvek nismo pronašli kombinaciju ljudi spremnih da se otisnu u zajedničku avanturu sviranja u bendu. Radni ambijent ovog orkestra, kome dugujemo za mnoge lepe godine učenja i uživanja, bio je izuzetno podsticajan za sve nas.

Danas Ljubičice broje puno članova. Imamo običaj da radimo i sa ljudima koji su često u inostranstvu i mada nas to sprečava da redovno sviramo, ipak doživljavamo jedini druge kao članove jednog kolektiva. Njih ima puno i spisak bi bio podugačak, ali bez sumnje su to ljudi koji su izvršili veliki uticaj na bend. Milan Bjelica je naš producent od samog početka, a Rastko Ilić često radi kao snimatelj i ton majstor na našim nastupima uživo. Okosnica benda, koju ćete videti i na koncertu u petak, čine Lazar Pajić, Miloš Budimirov, Petar Stevanović, Vuk Stevanović, a sa njima će nastupati i Zorica Joksimović i Ivana Manojlović, koje su se pridružile bendu tokom snimanja prvog albuma.

Naravno ne bi nikako bilo pošteno da zaboravim prodicu i prijatelje koji su nas beskompromisno podržavali. Svi oni čine Ljubičice jedinstvenim bendom.

Glavna karakteristika vašeg  muzičkog stila je spajanje različitih žanrova muzike, rokenrola, bluza, savremene klasične muzike i mnogih drugih – kako uklapate sve to u jedinstven zvuk? Ko su vaši muzički uzori ili autori i bendovi čiji rad posebno poštujete?

Vuk Stevanović: Zvuk koji smo izgradili je više posledica nego uzrok. Posledica našeg izrazito širokog pristupa muzici, zatim saradnji sa muzičarima širom sveta, velike posvećenosti instrumentima, i naravno radoznalosti. Treba zaviriti iza svakog ćoška, jer nikad se ne zna gde se krije nešto izuzetno. Stalno je prisutan i osećaj o ogromnim neistraženim prostranstvima. Često mi se čini da jedan život nije ni izbliza dovoljan. To je taj drajv i on jednostavno ne prestaje. I dalje volimo da idemo na sve žive koncerte, pratimo festivale, demo bendove, džez svirke, orkestre i kamernu muziku, rok i pop spektakle, i rejv žurke.
Neizbežno je da sve te stvari ostave svoj trag. Ponekad se osetim po malo i nelagodno. Mislim da su ljudi prilično opterećeni traženjem referenci za sve, pa mi se često čini da je važniji stil kojim pričaš nego šta pričaš. Nismo se nikad trudili da kombinujemo ili kopiramo neke stilove namerno, osim kada nešto specifično parodiramo. Ali volimo i izazove. Dok tražimo pravi način da prenesemo poruku, neretko se dešava da jednu istu pesmu snimimo u više različitih verzija. Koliko smo uspešni u tom poslu moraće da proceni publika. I mada sam svestan da nećemo izmisliti nikakvu toplu vodu, Ljubičice se trude da govore originalnim jezikom vodeći više računa o tome šta je sadržaj. Neko je to posle prepoznao kao spajanje određenih žanrova i nama je to okej. Možda je to deo duha vremena.

Svi članovi benda su klasično obrazovani muzičari, koliko vam je muzičko obrazovanje pomoglo u razvoju benda?

Vuk Stevanović: Bitan je način na koji doživiš klasično obrazovanje. Ono verovatno, kao i mnoge druge stvari, može da pomogne ili da odmogne u zavisnosti od toga kako i koliko se konzumira. Poznajem ljude kojima je muzička škola stvorila averziju prema muzici uopšte. Mi smo valjda imali i sreće. Nikada nismo primali stvari baš zdravo za gotovo i bili smo izloženi raznim uticajima sa strane koji su nas inspirisali da iz škole pokupimo baš ono što nam je trebalo. Ima tu i zdravog razuma. U svakom slučaju, kroz obrazovanje smo došli u direktan kontakt sa muzikom sa kojom drugačije verovatno ne bismo. Radna etika koji smo stekli svirajući u orkestrima, pogotovo u inostranstvu, je bitna karakteristika ovog benda. Verovatno smo odatle poneli i određenu dozu ozbiljnosti, ali nisam više siguran.
Klasično obrazovanje je definitivno uticalo na nas i oblikovalo nas u to što jesmo danas. Ali ne znam koliko je to zaista pomoglo razvoju benda. Ipak, putovanja, prijateljstva, iskustva i jako dobra muzika. To nije malo.

Singlom „O majmunu i zmiji“ najavili ste drugi studijski album, recite nam nešto više o njemu, kao i kada slušaoci mogu da ga očekuju?

Vuk Stevanović: To je upravo glavna tema ovih dana. Izmiče nam taj drugi album već duže. Materijala ima i previše ali nismo se fokusirali dovoljno na njega i za sada nismo uspeli da ga artikulišemo u celinu. Da se opravdam malo, tome nije razlog lenjost. Nakon prvog albuma objavili smo jedan EP sa muzikom za film, tri singla, album klasične muzike Druge strane Ljubičica, zajednički album sa Danielom i Jesenjim orkestrom, i sarađivali sa mnogim bendovima na njihovim pesmama, i kao muzičari i kao producenti.
Mislim ipak da se kockice lepo slažu i da sve polako vodi drugom albumu. Septembar smo odvojili samo za rad na ovom materijalu. Osećam svakako da smo se pomerili sa mesta na kom smo bili kada smo radili na prvencu, i mislim da će drugi biti prava stvar.

U januaru ove godine objavili ste zajednički album sa Jesenjim orkestrom Daniela Kovača „Godine u vetru“ – kako je protekla saradnja? Kakve su dosadašnje reakcije publike na album?

Vuk Stevanović: Nešto što je počelo kao igra i eksperiment, preraslo je u jedan bogat album na kome je sviralo preko petnaest muzičara. Tako je to sa Danielom. Pravo uživanje je bilo raditi. Daniel je veoma otvoren za sve naše ideje, a to nas je dodatno inspirisalo da pokušamo nešto novo. Pomerali smo granice radeći na ovim pesmama i celo iskustvo je od neprocenjivog značaja. Rezultat je album koji i sad rado slušam, nakon bezbroj sati provedenih u radu na njemu, i svaki put izroni nešto novo. Milan Bjelica, producent, je tu bio veoma važan. On je pronalazio ključna rešenja kako da iskombinuje Danielov senzibilitet sa Ljubičicama. Nije se žurilo, a na kraju smo svi izašli vrlo zadovoljni. Album je objavljen za Lampshade media. Ono što je meni najvažnije, uživali smo u radu.
Publika je prihvatila album odlično. Singl Godine u vetru, uz izuzetno lep spot koji je napravila Staša Bukumirović, u krugovima ljudi koji prate nezavisnu scenu, dostigao je status hita. Nedavno smo snimili demo za još jednu pesmu zajedno, ali neka detalji za sada ostanu tajna.

Vaš muzički alter-ego je bend Ecičibulj – kako je nastao i u čemu se razlikuje od Ljubičica?

Vuk Stevanović: Ecičibulj je druga strana iste medalje. Isti muzičari sada se bave delima savremenih kompozitora umetničke muzike. Mada je ova muzika prilično zapostavljena u našoj sredini, inspiracija, ali i hrabrost, da se okušamo i u izvedjenju potekla je iz serijala koncerata “Nove uši za novu muziku” koje je organizovala profesorka Branka Parlić. Mi smo, do duše, pristupili na malo drugačiji način. Pokušali smo da izvučemo ovu muziku van malog, zatvorenog kruga ljubitelja i poznavalaca, i prvi koncert smo održali septembra 2012. u Narodnoj bašti u Pančevu. Nakon toga usledili su koncerti na otvaranju Bitef zone, na filmskom festivalu Videomedeja u Studiju M, u galerijama i klubovima. Trogodišnji rad krunisali smo albumom “Ecičibulj Brass” na kome smo snimili dela sa našeg repertoara napisana za brass instrumente. Pošto smo bili vredni uskoro ćemo objaviti i drugi album ovog ansambla “Ecičibulj TV” na kome sviramo dela holandskog kompozitora Jacoba Ter Veldhuisa. Iako smo svesni odsustva komercijalnog potencijala projekta Ecičibulj u Srbiji, osećamo važnost postojanja ovakovg ansambla za našu sredinu. Planiramo da na sledećem albumu posvetimo još više pažnje mladim kompozitorima sa ovih prostora.

Sarađivali ste sa mnogim umetnicima i bendovima, kakve utiske nosite i da li planirate još neke zajedničke umetničke poduhvate sa kolegama?

Vuk Stevanović: Ljubičice neće nikada prestati sa ovakvim saradnjama, jer je to jedno od osnovnih načela na kojima baziramo svoj rad. Delom doživljavamo i kao obavezu da podelimo iskustvo koje smo stekli do sada. Sa druge strane, jako mnogo smo naučili radeći sa drugima. Pošto imamo studio za snimanje prirodno smo u stalnom kontaktu sa brojim muzičarima i producentima. Tako smo se našli u epicentru muzičke kreativnosti. Ne moram da pričam koliko je to dobra stvar. Gotovo sigurno da će se na našem novom albumu naći i neka od planiranih saradnji, ali je bolje da ne otkrivam mnogo više o tome za sada.

Šta je po vašem mišljenju važno da bi se jedan mlad bend probio do publike i pažnje javnosti?

Vuk Stevanović: Mislim da treba imati strpljenja. I učiti. Ako je moguće, bolje na tuđim greškama nego na svojim. U svakom slučaju je važno da volite svoj posao. Jako često okolnosti igraju važnu ulogu. I naravno, upornost. Ponekad nije loše upotrebiti glavu.

Kako vidite domaću i regionalnu muzičku scenu, koliko je autentična, kvalitetna, raznolika…?

Vuk Stevanović: Mislim da jeste sve od navedenog. I koncerti na Zidiću pokazuju bogatstvo naše underground scene. Stvari se polako sređuju valjda, ali ne bi škodilo još malo sistema, prepoznavanja i regulacije. U svakom slučaju, scena je tu, a oni koji umeju da slušaju čuće fantastične stvari.
Jednom ranije sam na tu temu rekao, i ostajem pri tome, da mi se ponekad stvarno čini da je bavljenje muzikom u Srbiji kao vožnja bicikla sa potpuno pogrešnim stepenom prenosa energije. Ulažeš ogroman napor a pomaci su mali. Međutim, dobra stvar je što ovo, srećom, ipak nije trka, a mi imamo puno energije i uživamo u vožnji svejedno. Tako nekako izgleda i cela scena.

Imate specifičan scenske nastupe – kako ih osmišljavate?

Vuk Stevanović: Koncept nam je uvek bio bitan, ali spontano smo dolazili do rešenja. Na prvom nastupu izašli smo crno-belo, što je bila standardna koncertna uniforma u orkestru u kom smo u tom trenutku svirali zajedno. To je jedno vreme bio zaštitini znak naših koncerata, uz razne varijacije na temu.
Pošto je svaki koncert priča za sebe, scenski nastup pokušavamo da prilagodimo okolnostima, ili skrenemo pažnju na nešto aktuelno, ili napravimo komentar. Svesni smo njegovog značaja i vodimo računa o tome koliko god produkcija dozvoljava. Planiramo i nadamo se da će nam u budućnosti uspeti da angažujemo još nekoga ko je profi u toj sferi, pa da napravimo još efektivniji i bolji šou.

Šta za Ljubičice znači nastup na popularnoj letnjoj sceni Doma omladine Beograda, u okviru serijala koncerata na Zidiću? Šta pripremate za tu priliku?

Vuk Stevanović: Znači izazov, uzbuđenje, priliku. Ali i čast i zadovoljstvo. Prvi put ćemo beogradskoj publici prikazati naš novi zvuk i koncept uživo. Drago mi je što će se to dogoditi baš na Zidiću, jer ove koncerte doživljavam upravo kao odličnu platformu da se publici prikaže nešto nesvakidašnje i novo.

 

Kakvi su dalji planovi benda?

Vuk Stevanović: Sledi snimanje drugog albuma, pa onda promo turneja.