Projekat „Beleške sa koloseka“ Tatjane Marticki može poslužiti kao idejni model, metodološki okvir, za sve umetnike i istraživače koji se bave ili žele da se bave kulturom sećanja, očuvanjem materijalne i nematerijalne kulturne baštine. Baveći se temom uklanjanja železničkih pruga na lokalnom nivou, Tatjana zapravo obelodanjuje principe savremenog srpskog društva kojim dominira surovi kapitalizam, lični interes nad društvenim, nehajući za vrednosti bez kojih nema samosvesnog i konstruktivnog delanja šire zajednice ljudi. Iako bismo mogli reći da imamo utisak da nas se ništa ne tiče jer je prostor našeg realnog činjenja mali, to ne znači da treba odustati od stvari-tema koje nas duboko dotiču i pokreću kritičko mišljenje. Analiza i kritičko promišljanje događaja iz naše svakodnevice je veoma značajno jer svakako doprinosi našoj mentalnoj higijeni, a samim tim i svih onih ljudi sa kojima smo u interakciji.

Tatjana Marticki je duhom tradicionalni grafičar koji ovu staru tehniku vraća njenoj prvobitnoj ulozi, kao sredstvu za neposrednu komunikaciju i kritiku savremenih društveno-političkih zbivanja. Ovaj lokalni fenomen, Čurug – Bečej, je zapravo širi vojvođanski fenomen, i odraz duha vremena koje ne haje za prošlost, i napore i nastojanja prethodnih generacija. Ništa ne odoleva zubu vremena, ali zato imamo vredne pojedince, koji svojim umnim i/ili umetničkim stvaralaštvom, odvažnošću i integritetom čuvaju segmente prošlosti od potpunog zaborava.

 

 

S obzirom da je u tekstu kataloga lepo objašnjen kontekst i proces rada, usredsredićemo se na druge informacije od značaja kojima bismo proširili temu razgovora. Recite nam kako je tekao umetnički proces, sa kakvim poteškoćama i izazovima ste se susretali, i kako sad, sa izvesnom distancom, možete da sagledate konkretne rezultate vašeg stvaralaštva?

Tatjana Marticki: Sam početak, čak i pre svesne ideje da ovaj lokalni fenomen istražim kroz umetnički rad, desio se kada sam primetila dolazak radnika i mašina na mesto izvan sela gde sam znala da se nalazi pruga. Taj utisak „da se nešto dešava“ i da niko u mojoj neposrednoj okolini ne zna o čemu je reč, dodatno je pobudio moje interesovanje. To me je navelo da odem na samo mesto odvijanja radova i lično se raspitam i zabeležim ono što sam u tom trenutku zatekla. Tako su nastale prve fotografije uklanjanja železničkih šina, što je ujedno bio i početak umetničkog procesa.

Poteškoća je bilo mnogo, ali sam ih doživljavala kao kreativni izazov, onaj koji me primorava da zauzmem drugačiji stav i preispitam svoj dosadašnji likovni jezik. Shvatila sam da tema koja me interesuje zahteva kompleksne napore i izvestan proces „odučavanja“ od formalnosti koje se usvajaju tokom akademskog umetničkog školovanja. Kako je ovaj umetnički proces zasnovan na postupcima koji su prevashodno grafički i odvijaju se na otvorenom, bilo mi je veoma izazovno za dođem do tehnički zadovoljavajućih rezultata i obuzdam perfekcionizam koji grafičari često nesvesno razviju – vremenski i prostorni uslovi ravnice su zaslužni za to.

 

Kada govorimo o temama od šireg značaja, kako gledate na angažovanu umetnosti i šta za Vas ona znači?

Tatjana Marticki: Mislim da svi u više ili manje očiglednom obimu kroz svoj rad reflektujemo najrazličitije pojave i teme od šireg značaja, čak i onda kada nešto deluje krajnje subjektivno, ipak značaj angažovane umetnosti je u tome što te teme stavlja pod lupu problematizujući ih na promišljen, sistematičan i neretko provokativan način.

Kada je reč o mom odgovoru na slučaj uklanjanja železničkih pruga, kao po nekom automatizmu, razmišljala sam kako to da predstavim grafikom, kako napraviti otisak. Iako postoje određena ograničenja, kao i u drugim medijima uostalom, smatram da grafika i dalje pruža široko polje za istraživanje i eksperimentisanje i relevantna je kao sredstvo izražavanja društveno angažovanih tema. Svakako, grafika se i ističe kao disciplina koja je u tom smislu imala veoma značajnu ulogu.

Vaš projekat bi mogao biti početak jednog mnogo obimnijeg istraživanja, kakve sve podatke od značaja bi ono donelo i koje nove teme pokrenulo?

Tatjana Marticki: Svaki dalji angažman bi bio sveobuhvatniji kada bi se uspostavila saradnja sa stručnjacima različitih profila i drugim umetnicima, te verujem da bi se kroz jedan interdisciplinarni pristup otkrilo mnogo pojedinosti o ulozi i značaju lokalnih železnica i njenoj višedecenijskoj transformaciji do onoga što je danas. Na taj način bi se moglo pobuditi veće interesovanje za neke druge zapostavljene i zaboravljene teme i pitanja u manjim sredinama i istražiti njihova povezanost sa razvojem i identitetom tih zajednica. Proučavanje specifičnih lokaliteta i fenomena može da ukaže i na neka opšte društvena, kulturna, politička i druga zbivanja, što bi omogućilo sagledavanje i razumevanje šireg konteksta.

Kao što sam naziv izložbe sugeriše, beleška podrazumeva kratku formu koja na sažet i uopšten način pruža informacije o određenoj temi, postavljajući osnovu za dalju, detaljniju i složeniju razradu. Imajući to u vidu, namera mi je bila da ostavim prostor za istraživanje, te da izložba ne bude zaključni i završni korak ovog umetničkog procesa.

Ispričajte nam Vama zanimljiva zapažanja sa terena i tokom celokupnog procesa rada na ovom projektu.

Tatjana Marticki: Jedna za mene specifična pojava tokom rada na ovom projektu jeste veliko interesovanje koje su lokalni sugrađani pokazali za to što radim. To su uglavnom osobe koje još uvek imaju najrazličitija živa sećanja na prugu i bili su veoma entuzijastični da ih podele sa mnom uz dosta nostalgije i iskrenog čuđenja što to još uvek nekoga zanima. Neki su čak želeli da mi pomognu i u samoj realizaciji radova. Ovakve situacije su bile veoma motivišuće, jer između ostalog, predstavljaju način i potencijal da se podstakne kulturna i umetnička participacija u sredinama gde je to teško dostupno i ne radi se dovoljno na njenom razvoju.

Poput arheologa, prikupili sve zavidnu građu sa terena i izložili je u galerijskom prostoru. Recite nam nešto više o svakom pojedinačnom artefaktu i zašto su oni značajni u kontekstu ove priče?

Tatjana Marticki: Jedan od izazova sa kojim sam se suočila odnosio se na samu koncepciju i formalan pristup izvedbi radova, zbog čega su ti artefakti na kraju postali neizostavan deo postavke. Namera mi je bila da tema i motiv budu čitljivi i nedvosmisleni, jer isključivo otisnuti pragovi, koliko god likovno privlačni i tehnički izazovni, ne bi mogli da prenesu poruku u punom obimu.

Svi predmeti prikupljeni na terenu bili su deo gornjeg stroja železnice, a među njima su kolosečni pričvrsni i spojni pribor (vijci, podložne ploče, klinovi), drveni pragovi i kamen tucanik od kojeg se pravi zastor. Kao nešto što je ostatak procesa rušenja i čija je dalja namena nejasna, bilo mi je važno da ih sačuvam radi daljeg prikupljanja informacija. Neki elementi imaju i utisnute oznake i godine.

Takođe, bilo mi je važno da ti materijali budu vidljivi u galerijskom prostoru upravo da bi posmatrači imali jasniju predstavu o temi i predmetu sa kojim se možda nikada ranije nisu susreli. Nekada je sloboda u interpretaciji dela ključan doprinos publike, dok u ovom slučaju mislim da je veći značaj u pokušaju da se pažnja posmatrača s namerom fokusira na problem koji je veoma specifičan, opipljiv i podsticajan za  kritičko razmišljanje.

Kako biste voleli da se razvija Vaš rad u budućnosti i kakvo je mesto umetnika u manjoj sredini i našem društvu uopšte?

Tatjana Marticki: Teško je reći kako bih volela da razvijam svoj rad u budućnosti, jer nekad ne mogu ni da pretpostavim šta bi bilo dobro za mene. Ono što bih volela jeste rad na razvijanju kritičkog mišljenja i izoštravanje sposobnosti opažanja manje prepoznatih pojava i zbivanja u svojoj okolini.

Mesto umetnika u manjoj sredini ima svoje prednosti i mane, ali pod izuzetno određenim i ograničenim uslovima.

Jedna od neprocenjivih prednosti je dostupnost prostornih kapaciteta. Kako u ruralnim sredinama stanovništvo pretežno živi u kućama sa dvorištem u okviru kojih su često i nekakve radionice i razni pomoćni objekti, to znatno otvara mogućnosti za neometano stvaranje i istraživački rad u prostoru koji je prilagodljiv i višenamenski, a adekvatan radni prostor je svakako jedna od najvećih potreba umetnika. Takođe, sama izmeštenost, u nekim slučajevima i marginalizovanost u odnosu na veća mesta, opet pruža uvid u neke specifične pojave i primorava na promenu perspektive, što može da dovede do nečeg interesantnog i vrednog promišljanja.

Sa druge strane, manja mesta, posebno ona udaljena od prvog većeg grada, teško zadržavaju i privlače mlade ljude. Kako se sve umetničke obrazovne ustanove, prostori i centri kulturnih i umetničkih zbivanja koji još uvek imaju dinamičan i raznovrstan sadržaj i izvesnu publiku nalaze u jedva nekoliko većih gradova u državi, teško je zadržati se u manjoj sredini. Kao neko kome su se obrazovni, radni i ostali putevi pretežno odvijali i nalaze se u Novom Sadu, ali sa mestom prebivališta van njega, ipak sam nemali broj puta na razne načine doživela osećaj „drugosti“.

Čak i kada postoje dobra volja i motivacija umetnika pojedinca, često izostaju istomišljenici, stručnjaci ili entuzijasti koji bi pružili materijalnu ili nematerijalnu podršku da bi nešto zaživelo. Potencijal i ideje postoje, ali ih treba prepoznati i uz dobru saradnju sprovesti.