Marko i Nevena prisutni su na umetničkoj sceni i predstavili su se javnosti kroz više grupnih i samostalnih izložbi. U Galeriji Doma omladine Beograda vidimo ih kao izrazito kompatibilne umetnike, što i ne čudi jer su višegodišnji prijatelji sa studija. Pored toga što njihovi radovi međusobno dobro komuniciraju možemo reći i da su nosioci jedne nove estetike koja odražava njihove lične stavove, ali zasigurno i duh generacije kojoj pripadaju.

Radovi predstavljeni u Galeriji Doma omladine Beograda nose u sebi fluidnost, od ideje, preko forme do samog medija, a takođe ostavljaju utisak oslobođenja od skoro pa svake pretpostavke jer se teži artikulaciji intime i fantazije na što neposredniji način. Od apstrakcije, preko portreta i autoportreta, do kompozicija sa anđelima i fantastičnim stvorenjima, sveprisutan je ritam intenzivnog kolorita. Nevena i Marko predstavnici su nove umetničke generacije čije stavove i ideje tek treba da čujemo, a važno nam je da ih bolje upoznamo i razumemo jer su most ka, za nas, nekom drugačijem svetu.

 

U vašim radovima akcenat je stavljen na ekologiju i transhumanizam sa idejom da se njihove pozicije preispitaju. Pripadate generaciji koja je odrastala uz tehnologiju i sa svešću o globalnim klimatskim promenama. U kojoj meri su ove teme uticale na vaše odrastanje i kakav je vaš odnos prema njima?

Marko Obradović: Mislim da sam primetio na svojoj koži ekološke promene tek kad sam video uticaj džentrifikacije i kako se okolina na koju sam navikao i u njoj našao neko utočište menjala naglo pred mojim očima. Mislim da je to bila početna pozicija od koje sam krenuo kad sam radio na slikama za ovu izložbu. Nekako, uz tu rapidnu promenu okoline, video sam kako je backdrop svega toga i ta neka ekološka katastrofa koja se približava.

Nevena Ostojić: Smak sveta se priziva i očekuje aktivno. U srednjoj školi sam se družila sa ljudima koji su osećali svetski bol jer se čini da šta god mi radili svet ide ka dole. Imam pesmicu, koja se iz ličnog odnosa prenosi na ceo svet:

Svađam se sa njim, u svojoj glavi

Nemam svoj mir, to je pogrešno

Gajim gnev – puknuću tako

Svađam se sa njim, ali i sa celim svetom

Nervira me što ide down, down

Polako ali sigurno

 

Ko zna… treba da verujem da

Biće bolje

Treba da verujem,

Treba da verujem

Da radim stvari – zbog sebe

Da radim stvari,

A ne da se svađam (…)

U mom slučaju, kao jedna platonska stidljiva ljubav, koja postaje toksična usled previše stidljivosti, koja je možda i nedopustiva. Možda je krajnje vreme da se nešto preduzme ili samo paničim?

 

Iako glavni deo postavke čine slike, prisutni su, više kao prateći segment, i digitalni radovi. Čini se da za vas digitalno stvaralaštvo u procesu vizuelne artikulacije ima podjednaki značaj kao i bilo koja druga klasična likovna tehnika. Šta za vas predstavljaju ta dva pristupa, kako se oni nadovezuju i/ili prepliću?

Nevena Obradović: Ranije je sveščica bila ta u koju se crta i zapisuje, sada je to mobilni telefon. Sa druge strane, postoji nešto u opipljivom, boje iz tube nisu iste kao ove na ekranu. A svaka senzacija je psihodelija za sebe. Meni su te digitalne stvarčice bile nešto kao stvari za instagram izložbu, a slike na platnu nešto za galeriju koja ima zidove. Zidove od cigle i betona. Danas smo prisutni u dva sveta, opipljivom i virtuelnom, sazdanom od – pa često ni sami ne znamo koji algoritam je u pitanju i kako funkcioniše. Koristimo, ali smo neobavešteni o svim pravilima, ne zanima nas, samo konzumiramo. Među nama ima onih koji se baš trude oko virtuelnog, tu brižljivo stvaramo sopstveni identitet?

Marko Obradović: Mislim da se meni u poslednjih godina proces skoro skroz oslonio na digitalne medije i alatke. Kad napravim skicu za radove i znam šta će biti kolorit i forma, nekako mi to daje više prostora da se igram sa nijansama a da manje razmišljam o celoj kompoziciji koju sam već definisao. Digitalne skice su mi dale slobodu da se više prepustim kad slikam i da razmišljam o teksturama na nov način. Nekad kad mi se skica baš sviđa odlučim da je rad za sebe i da nema poente da ga prenosim u druge medije. Takođe sam sebi dao prostora da izađem malo iz okvira slike i igram se sa štampom.

 

Društvene mreže, pored niza drugih stvari, pokreću i pitanja o realnosti, identitetu, intimnom životu, granicama. Kako dve postojeće sfere postojanja, ona na internetu i van njega, utiču na vaše stvaralaštvo?

Nevena Obradović: Malo sam se te teme dotakla ranije. Zaista je na neki način izgradnja sebe, od nekih elemenata koji nam se prižaju – što kroz internet, što kroz realno okruženje. Samim tim, na neki način živimo u svojoj realnosti i da, odlepljujemo – eskapizam.

Marko Obradović: Mislim da je internet meni možda glavni izvor stvaralaštva. Kad sam bio mlađi i nisam ga još integrisao u svoju praksu, više sam se oslanjao na istoriju umetnosti i akademizam za inspiraciju. Ali mislim da sam rano otkrio da je ta vrsta umetnosti i prakse mrtva i da bi moje jurenje takvih ideala bila samo neka lična fetišizacija prošlosti. Ne postoje više pravci u slikarstvu i ne postoje žanrovi, forma je savladana odavno i romantizacija ljudskog iskustva je obrađena na milion načina. Kad bih se borio da se uklopim u takav format stvaranja samo bih se ceo život upoređivao sa umetnicima koji više nisu ni živi. Na intrenetu i društvenim mrežama sam našao način da skrojim neki svoj jedinstven jezik koji ne postoji nigde drugde ali je istovremeno povezan sa sadašnjim trenutkom. Pomoću interneta se formirao moj ukus za umetnost, film i muziku, kao i moji politički stavovi i ideje o sopstvenom identietu. Proširilo mi se polje istraživanja i shvatio sam da je ono što me najviše privlači ka umetnosti jeste neki potencijal hibridizacije, volim da prikazujem i ukrštam stvari koje znam da bi samo meni išle lepo zajedno. Propitujem njihove odnose i pokušavam da ubedim i publiku u tu lepotu.

 

Recite nam nešto više o tome šta je za vas boja, svet fantazije sa svojim osobenim motivima, i koje mesto ima čovek i pojedinac u današnjem svetu?

Nevena Obradović: Nisam nikada težila psihodrami, ali uživljavanje u fantazije ume da oslobodi okova koje društvo nameće zarad funkcionalnosti i brzine, da se obavi posao i zarade sredstva za život. Mi smo onaj deo populacije koji gradi put za Terebitiju. Treba nam to, psiholozi znaju bolje da objasne zašto…

Marko Obradović: Mislim da boje imaju očigledno neke psihološke i simboličke narative. Ali ne volim kad se umetnici i istoričari oslanjaju na simboliku kolorita i svedu radove na to, naročito kad su slike u pitanju. Pokušavam da ne razmišljam o bojama na intelektualan ni spiritualan način, nego samo intuitivan. Mislim da je baš zato i naziv ove izložbe sarkastičan jer iako je ceo svet koji smo stvorili zelen, poenta radova se ne oslanja na to nego baš na sintetičke svetove i motive koje smo skrojili intuitivno zajedno. Svetove koje smo izmislili da bi se utešili i odbranili od svih promena.

Šta bi bile zajedničke osobenosti vaše generacije i koga u svetu umetnosti i kulture vidite kao vaše glasnogovornike?

Marko Obradović: Mislim da je naša generacija mnogo brže sazrela od svih prethodnih na neki intelektualan način ali baš zato mislim da smo se već umorili i nedostaje nam neki libido. Meni je glasnogovornik bilo ko ko može da savlada svoju individualnost u svojoj umetnosti i da je živi na autentičan način. Kod mene se to uvek menja, ali osoba koja će mi biti i ostati glasnogovornik iz nekog razloga je PJ Harvey, mislim da me je mnogo definisala u srednjoj školi.

Nevena Obradović: Osećam se izlovano, iako spamujem po društvenim mrežama – verovatno me je baš to izolovalo. A glasnogovornika nema… To sam ja? Ima reperki koje govore neke stvari – MC Sajsi koja kaže: Lokal Beogradizam, ovde su svi snobovi, priča samo jednom i neće da 9 treba da ide u ti ponovi…  (Lokal Beogradizam). Da, na neki način pop zvede govore neke stvari – Lady Gaga: I confess I am lost in the Age of the social… (Angel Down).

 

Šta vas nismo pitali, a voleli biste da nam kažete?

Nevena Obradović: Teška pitanja 😀 Koja nam je omiljena boja: zelena.

Marko Obradović: U poslednje vreme ne znam više osnovne stvari o sebi tako da kad to savladam možda ću znati šta bih još voleo da se zna o meni.