Pored intervjua, prilika da se više razgovara o izložbi biće javno vođenje u subotu 26. novembra sa početkom u 13.00 časova, koje će upriličiti sam umetnik Nebojša Yamasaki Vukelić i kustos izložbe Lav Mrenović. 

 

Foto: Marta Marković

Lav: Je l’ možeš prvo da mi odgovoriš na jedno očigledno pitanje – kako si došao do toga da radiš u akvarelu?

Nebojša: Akvarel me je privlačio još i pre studija slikarstva, kada sam imao neku ideju da bih voleo da se bavim ilustrovanjem dečjih knjiga, za šta je akvarel mnogo adekvatnija tehnika nego, recimo, uljano slikarstvo. Zapravo sam najviše o tehnici naučio preko YouTube tutorijala!

Foto: Marta Marković

Lav: Šta te je privuklo dečijim knjigama?

Nebojša: Moji su imali jako veliku kolekciju slikovnica i enciklopedija kad sam odrastao, uglavnom japanskih, i to su svakako moje prve jako pozitivne interakcije sa slikama – mogu da se setim kako držim knjigu u ruci i prosto “tonem” u ilustraciju. Nisu to nužno morale biti knjige, mogao je to biti čak i neki stiker, deo ambalaže i slično, obožavao sam na primer nalepnice Sara Kej, i to su bila neka vrlo jasna i intenzivna iskustva dok posmatram neki detalj na nalepnici i prosto se transportujem u taj svet. Treba uzeti u obzir i da su to bile devedesete, i da je bilo nečeg jako “satisfying” u tim lepo odštampanim, masovno proizvedenim stvarima, jer kod nas nisu bile toliko česte kao danas.

Foto: Marta Marković

Lav: Mislim da je u tvom radu prisutna i nekakva tenzija između delova papira koji su oslikani i onih koji su ostavljeni beli i kada se dovoljno približiš ili na nekim radovima pogledaš ivice vidljiv je materijal papira. Kako ti to posmatraš?

Nebojša: I ranije su moji radovi pokazivali dosta beline papira, ali ovog puta sam je uveo u prvi plan, kao neku silu koja briše. U startu sam imao osećaj da sa tim novim motivima fantastičnog zelenila, žutih autobusa, roze jezera itd, moji radovi lako mogu postati prosto previše “slatki”, i da će se izgubiti ta ambivalentna atmosfera koju želim da izrazim. Tako mi je palo na pamet da uvedem tu apstraktnu belinu koja uleće u rad kao neka sila iz druge dimenzije i briše taj svet. Ona i jeste “iz druge dimenzije” u smislu da ne deli isti likovni prostor sa ostatkom slike, ne baca senku, nema dubinu, itd. Ovo kulminira u radu Vetar koji briše, velikom triptihu čiji je treći deo samo beli papir. Za mene ovo stvara tenziju ne samo između oslikanih i neoslikanih delova papira, nego i tenziju u samoj belini, između onoga što je apstraktna belina “slike” ili “prizora”, i onoga što je belina papira u vrlo materijalnom smislu, kao da možemo da upadamo u iluziju slike i ispadamo iz nje u zavisnosti od toga kako posmatramo tu belinu.

Foto: Marta Marković

Lav: Čini mi se važnim i da upoznaš publiku malo sa soundtrackom koji si sastavio. Ja bih ga opisao najšire rečeno kao ambijentalnu muziku, to je niz muzičkih motiva koji zajedno traju nepunih 12 minuta i ti si ih zapravo mislio u terminima ambijentalnih postavki u smislu stvaranja galerijski specifičnog iskustva za posetioce.

Nebojša: Pošto sam radove koncipirao kao priču, koja ima pomalo filmsku premisu – “poslednji preživeli par nakon kraja sveta…”, imalo mi je smisla da postoji i soundtrack. Tako zvuk postaje još jedan nivo naracije, pored crteža i poezije. Na drugom nivou, želeo sam naprosto da u galerijski prostor uvedem muziku. Jedan nivo smisla ovih radova za mene tiče se razmišljanja o (be)smislenosti rada – umetničkog ili nekog drugog – u sadašnjem svetu, kada uključimo vizuru kraja sveta, što, čini mi se, danas možemo lako da učinimo. Da li to što radim, ili što umem da radim u ovom svetu, ima ikakvog smisla van koordinata ovog sveta, čiji kraj možda i priželjkujem? Da li imam šta da pružim, i drugima  i sebi, u trenutku krize? I, u tom kontekstu, muzika, mnogo više nego vizuelna umetnost, mi se učinila kao jedan vid umetnosti o čijem smislu ne moramo da se pitamo, smislu koji je potpuno izvestan, na emotivnom, na telesnom nivou. Vizuelna umetnost mnogo češće operiše na nekom intelektualnom nivou, i galerije su retko kad emotivna mesta, a ovi radovi su tražili da budu prikazani na način koji tu emocionalnost priče stavlja u prvi plan. A čini mi se da muzika, mnogo više nego slikarstvo, ima tu sposobnost da nas u trenutku transportuje u neko određeno emocionalno mesto.

Foto: Marta Marković