Mina Đorđević je svestrana umetnica koja svoju znatiželjnu i kreativnu prirodu može da ispolji upravo baveći se različitim profesijama i stvarajući kroz više umetničkih formi, od tekstila, preko scenografije, grafičkog dizajna, digitalnog 3D modelovanja, prostornog oblikovanja, do slikarstva i vajarstva. Svestran i temeljan pristup u osnovi je njenog stvaralaštva kojim, takođe, teži ka novoj i sveobuhvatnijoj materijalizaciji sopstvenih misaonih i emotivnih procesa. Mina Đorđević je četvrta u nizu umetnica u ovogodišnjoj izlagačkoj sezoni Galerije Doma omladine Beograda sa Fakulteta primenjenih umetnosti koja nam, zajedno sa Teodorom Stojanović, Veljkom Vučkovićem i Đurđom Garčević, govori o stvaralačkom i kreativnom potencijalu umetnika koje prevashodno vidimo kao darovite i odvažne istraživače.

 

Kada sa umetnicima razgovaramo o njihovom radu, aktuelnom projektu, izložbi, važno nam je da predstavimo i drugo lice materijalizovanog dela, istaknemo da umetničko uobličavanje onoga što nosimo u sebi predstavlja dugotrajan i često iscrpljujuć proces, i da u galerijskom prostoru stupamo u svojevrsnu oazu umetnosti kojoj povratno treba dati prostora i vremena da bismo je bolje osvestili.

 

Naziv izložbe „F.O._No.1“ traži objašnjenje u dodatnom približavanju koncepta same izložbe. Neka ovo bude uvod u našu priču.

Mina Đorđević: „F.O._No.1“ je prva grupa u ciklusu radova, koja je posvećena istraživanju mogućnosti pretakanja nematerijalnog u materijalno, kroz pokušaj da se da oblik onome što osećamo, da damo F.ormu O.sećajnom (u nama). Tim činom mi figurativno stavljamo ’problem’ pred sebe, sagledavamo ga, razumemo i transformišemo.

 

Koji je trenutak označio početak ideje o nastajanju ciklusa radova „F.O._No.1“?

Mina Đorđević:  Nisam sigurna da u ovom momentu imam preciznu sliku o samom početku nastajanja ciklusa. Možda bi najpoštenije bilo reći da je nastajanje ’ideje’ započelo od momenta mog dolaska na ovaj svet, a uzimajući u obzir svako buduće iskustvo koje će me zadesiti, pa onda definisati u nešto… nekad trajno, nekad privremeno.

 

 

Šta se sve nalazi unutar procesa njihovog nastajanja?

Mina Đorđević:  Nastajanje radova je potrebom izazvana reakcija na proživljeno iskustvo. Ovo iskustvo je lično i, kao takvo, za ’Minu Đorđević’ vrlo subjektivno, ali u isto vreme, za Minu-stvaraoca je objektivno (koliko je god to bilo moguće), u kontekstu njegove univerzalne problematike. To su sve one tačke preseka gde se prepoznaju pogledi razumevanja.

 

Tema žene, ženstvenosti, ženstva dominiraVašom izložbom. Važno je istaći da temi pristupate van aktuelnog diskursa o rodnosti i da Vas ona interesuje isključivo u ličnim okvirima. Koja je Vaša priča, koliko ona može da se veže i za lokalni i istorijski okvir, i šta sve za Vas predstavlja žena?

Mina Đorđević: Moja priča je ne mnogo drugačija od bilo koje druge u ovom nevremenu sa tim (ne tako zanemarljivim) izuzetkom što sam imala čast, mogućnost i umeće da je kroz umetnički izraz stvorim i predstavim.

Ova priča se ne čita od početka, već je treba posmatrati kao sredinu, koja je posledica nečega, a ne znam kuda ide dalje… Ipak je No.1. Dalji odgovori slede…(lol).

Sigurno je da bih, kao hipersenzitivno žensko biće, živela neki sasvim drugačiji život da se nisam rodila, rasla i odrasla u Srbiji (ne tvrdim nužno bolji… mada…).

Hmh… večiti potencijal svega zamislivog i nezamislivog, uz uvek prisutni strah od njegovog ostvarivanja ili praznine koja bi nastala u suprotnom, i to je sve apsolutno strašno i božanstveno. Volimo sebe takve.

 

Radove na izložbi mogli bismo svrstati u tri celine. Jednu čini grupa slika na levom zidu galerije, drugu koja se nadovezuje na prvu čini grupa slika na desnom zidu galerije i treća je centralna postavka skulptura. Prvom celinom preovladava lik žene, dok se u drugom delu priče ona polako povlači sa scene ustupajući mesto razuđenijim formama u kojima prepoznajemo motive ptice, ruke, vode, zemlje, vatre.

Bez obzira na visok stepen komunikativnosti Vaših radova, kroz njihovu potencijalnu višeznačnost i semiotički karakter, sa kojima se ležerno povezujemo bez nužnog deljenja istih ili sličnih stavova i iskustava, bilo bi nadograđujuće čuti i reč autora o ispričanoj priči.

Mina Đorđević:  Ova izložba bi mogla biti obraćanje publici na nekom ’drugom’ jeziku, koji nije bio obavezan za učenje, pa se niko nije mnogo potrudio da ga savlada, ali želim da verujem da oni koji ga pričaju između sebe gaje duboko poštovanje prema lepoti koja se može pronaći samo u onim delovima nas koje često i rado izbegavamo.

 

Dinamika borbe kroz pokret uzdizanja, padanja, okretanja, rasta, rađanja i sveprisutnog „svevidećeg“ oka nestaje u pročišćenom i svedenom jeziku skulpture. Doživljavamo oslobođenje i osećaj duboke povezanosti sa formama svedenim na suštinu, na život pre nastanka, sa potencijalom nekog novog rasta. Kako su nastale skulpture i da li imate želju i potrebu da nastavite istraživanje u tom pravcu?

Mina Đorđević: Kada se osvrnem na postavku nameće mi se zaključak da su upravo skulpture najvažniji segment izložbe, one su taj ’materijalizovani osećaj’ uhvaćen u intuitivno kreiranoj formi.

Apsolutno sam se pronašla u skulpturi i nema druge nego da, srećna, nastavim u tom smeru.

 

Veliko nam je zadovoljsto što je Vaša prva samostalna izložba realizovana u Galeriji Doma omladine Beograda. Šta za Vas znači ovaj trenutak javnog predstavljanja jednog dela stvaralaštva?

Mina Đorđević:  Hvala Galeriji Doma omladine, a posebno urednici likovnog programa Marti Marković, na divnoj saradnji i konstruktivnim sugestijama.

Iskreno? Stres. Za okorelog introverta, ovakva vrsta ogoljavanja nije prijatna, ali napuštanje zone komfora je neminovno za progres. Verujem da ću imati jasniju sliku za koji mesec ili dva.

 

Da li će Vas ovo iskustvo ohrabriti da nastavite sa daljim istraživanjima u medijumu slike i skulpture?

Mina Đorđević: Skulpture svakako, planiram da se ozbiljnije posvetim izučavanju keramike i keramičkih glazura, imam neke meni zanimljive ideje koje bih volela da realizujem.

Foto: Marta Marković