Odsutnost ljudskih figura je karakteristična za odabrane radove, ali sa nagoveštajem prisustva na velikom broju njih. Izložbom vlada mirnoća, saglasna sa nežnom obojenošću radova, kao i jednostavnost prisustva i svojevrsni meditativni motiv kroz osećanje oslobođenja. Jovana je trenutno na doktorskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo. Do sada je izlagala na nekoliko grupnih, a ovo je bila njena prva samostalna izložba. Inspiraciju za ovu temu, pronašla je u promatranju, neobičnim pojavama stvarnosti koje nalikuju na san, naizgled običnim prizorima koji su posmatraču po nečemu jedinstveni.

Sa Jovanom Babić, o njenom stvaralaštvu razgovarala je Minja Lazareski, istoričarka umetnosti.

Minja: Šta je u najvećoj meri uticalo na tvoju umetnost, odredilo odabir tema, tehniku i pristup?

Jovana: Čini mi se da je sve to bila reakcija na unutrašnju kakofoniju misli i haos sveta u kom živimo, neki pokušaj razumevanja i pojednostavljivanja. Teme se tiču kako moje podsvesti, tako i svesti, ali i njihovog kontakta sa realnošću. Moj način rada je postepen, a stil pročišćen, što mi dopušta dugu meditaciju nad određenim prizorom i nad određenom mišlju koja je za njega vezana. Mislim da me to, na neki način, smiruje i pruža (možda prividan) osećaj kontrole.

Minja: U vremenu glasnosti, pretrpanosti mogućnostima i događajima, vidiš li plodnog tla za stvaralaštvo i kako?

Jovana: Mislim da ovakvo stanje stvari, iako pruža mnogo sadržaja, iziskuje i mnogo volje i posvećenosti da bi se nešto stvorilo. U svetu gde je sve spolja svetlucavo i šareno, a suštinski manjka smislom, čovek lako zapadne u apatiju i pasivnost. To jeste zanimljivo stanje za analiziranje, ali nije lako za prevazilaženje. Mislim da sada, mnogo više nego ikad pre, moramo da aktivno razmišljamo čemu ćemo posvetiti pažnju, i svesno se povremeno okretati ka unutra, promišljati i planirati u šta ćemo investirati svoje misli i vreme.

Minja: Karakteristično za tvoje radove je da svi predstavljaju nekakve isečke iz gradskog pejzaža. Zašto baš urbani prizori?

Jovana: U početku nisam mnogo razmišljala o tome, ali mi je posle nekog vremena postalo neobično to što biram isključivo prizore iz gradskog okruženja, sa potpunim odsustvom prirode. Iako mi više prija da budem okružena drvećem i zelenilom, shvatila sam da mi je gradski pejzaž zanimljiv za posmatranje upravo zato što deluje uznemirujuće na čula. Može da deluje skoro hipnotišuće dok se posmatraju ponavljanja u neprirodnim oblicima i tokovima, a takođe kada se unutar nekog tako grubog sveta primeti neka vrsta nežnosti, upravo zbog tog kontrasta i retkosti, takva nežnost deluje još dragocenije nego u prirodi.

Minja: Da li postoji neki predložak druge vrste umetnosti (knjiga, film, pesma) koji bi negde predstavljao svojim izražajnim sredstvima stav i osećaj analogan onim što predstavljaju tvoje slike?

Jovana: Ne bih mogla da kažem šta ima sličan efekat kao moji radovi zato što ih doživljavam previše subjektivno, efekat koji imaju na mene je sigurno drugačiji od onog koji ostavljaju na druge ljude. Ali postoje dela koja na mene imaju sličan uticaj kao prizori koje biram da slikam, koja opisuju to stanje ili nešto slično njemu. Najviše primera bih mogla da pronađem u muzici i filmu, mogu dati par primera pesama koje mi se trenutno možda uklapaju u viđenje mog rada. To bi bile pesme „Strangers“ od benda Portishead i „Leaving meaning“ od benda Swans.

Minja: Kako vidiš svoj dalji stvaralački put?

Jovana: Nameravam da se posvetim daljem istraživanju ovih tema, sa otvorenošću za eksperimentisanje, možda kroz rad na većim formatima, možda na neki drugi način. Čini mi se da za mene ovde ima dosta neistraženog potencijala. Kako sam nastavila sa studijama verujem da će mi i to pomoći da potpunije razvijem svoj izraz.

Fotografije: Marta Marković