Vizuelni jezik Ivana Markovića je pročišćen i sveden,  sa maksimom da je manje više, u kojem on teži suštini iza pojavnog. Autor nas u ambijentalnu celinu uvodi postepeno, kroz naraciju, i tok promenljivog odnosa video slika i video radova. Posmatrač je ujedno i učesnik jedne meditativne i istovremeno pomalo uznemirujuće celine. Iako je izneto kontradiktorno tumačenje ono je moguće jer nas zvučna instalacija, projekcije video slika na pleksiglasima, koje se čine živim jer pulsiraju sporim i gradacionim ritmom, kao i dva video rada, vode ka umirivanju čula dok istovremeno poruke koje radovi šalju imaju potencijal šireg i dubljeg iščitavanja i/ili učitavanja od onog inicijalnog. Proces je promenljiv u zavisnosti od toga koliko su drugačiji naši kulturološki i sociološki okviri, ali i naše sposobnosti ili sklonosti ka stanjima blage izmeštenosti.

Više i ne moramo biti toliko drugačiji da bismo shvatili globalne pojave, lokalno postaje opšte, a osećanje da se nalazimo u nadolazećem apokaliptičnom svetu ili kapitalističkom, nategnutom do granice pucanja, u kojem dominira obespravljenost i osionost, je tu samo ukoliko želimo i da ga osvestimo. 

Kao direktoru fotografije, reditelju, snimatelju, vizuelnom umetniku, šta za Vas znači ova izložba u Galeriji Doma omladine Beograda?

Ivan Marković: Poziv Saveta Galerije Doma omladine Beograda me je podstakao da osmislim ovu izložbu i da dam konkretniju formu temi kojom se već duže bavim posredno. Kroz film i fotografiju, tokom prethodnih godina posmatrao sam transformacije urbane sredine usled komercijalizacije prostora, kao prostornu manifestaciju društveno-političkih okolnosti. Sa “Obećanim prostorima”, fokus je konkretno na luksuznim stambenim kompleksima: fazama i okolnostima njihovog nastanka, promenama društvenog i fizičkog okruženja koje donose.

Nastojao sam da izolujem prostorne i vremenske fragmente ovih procesa i prikažem ih u prizmatičnoj formi video instalacije. U prostornoj postavci, odnos ovih elemenata oscilira i menja se zavisno od trenutka i ugla posmatranja odvojenih video kanala.

Ovo je moja prva samostalna izložba i prvi rad sa medijem videa u prostoru na skulpuralan način, promena u odnosu na pristup pokretnim slikama kakav poznajem kroz film.

S obzirom da ste na ovom projektu radili više godina, usled posledica pandemije, recite nam prvo koja je bila Vaša inicijalna ideja i kako se kroz vreme razvijao i menjao koncept izložbe?

Ivan Marković: Inicijalna ideja nastala je u Kini tokom priprema za film “From tomorrow on, I will” koji smo korežirali Lingeng Wu i ja, koji takođe posmatra odnos arhitekture i društva. Film prati svakodnevicu migrantskog radnika u Pekingu i prikazuje njegov skučeni, podzemni životni prostor naspram blještave površine ogromnog grada – slike prosperiteta koju potplaćeni rad ljudi poput protagoniste filma omogućava.

Tokom vremena provedenog u Kini sam se susretao i boravio u ograđenim kompleksima. Gated community je model luksuzne arhitekture koja se tokom poslednjih par decenija rasprostranjuje širom sveta, pogotovu u zemljama u razvoju, a u međuvremenu i u Srbiji.

Ograđeni kompleksi sa privatnim parkovima, jezerima, tržnim centrima predstavljaju privatnu utopiju izolovanu od spoljnog sveta, prostorni i društveni vakuum. Princip njihovog nastanka je svuda sličan: stari gradski komšiluci, prigradska sela ili priroda se ruše i zamenjuju ih ograde gradilišta. I pre nego što sama izgradnja krene, ograde su prekrivene reklamama sa digitalnim renderima – fotorealističnim prikazima luksuznih zgrada koji će tu nastati, ali i životnog stila unutar njih. Slike prikazuju suncem obasjane scene sa poslovnim ljudima, ženama koje se sunčaju na terasama, idiličnim porodicama koje sede na travnjacima pored fontana, između visokih stambenih zgrada.

Prvobitno sam planirao da “Obećani prostori” obuhvata elemente tih procesa na geografski razdvojenim lokacijama koje se stapaju u jedan prostor. Usled pandemije, rad je prvo odlagan, a na kraju se realizovao većinski u Srbiji, uz kombinaciju nekih materijala iz Kine. U svojoj suštini rad nije drastično menjan, iako je izveden drugačijim sredstvima.

Koji su bili ključni i realni problemi sa kojima ste se susretali prilikom rada na snimanju i kako i u kojoj meri su oni uticali na konačno vizuelno i konceptualno uobličavanje izložbe?

Ivan Marković: Postoji, na neki skoro komičan način, preklapanje teme sa procesom pravljenja ovog rada, a to je prevazilaženje niza ograda, zabrana i nemogućnosti. Često sam se susretao sa zabranama snimanja i isterivanjem sa lokacija, pa sam materijal delom snimao krišom. To je usmerilo proces ka rekonstruisanju i insceniranju nekih slika. Spoj dokumentarnog i insceniranog, skulpturanog pristupa podrazumevao je apstrahovanje prostora i fokus na materijale i elemente, čiji se međusobni odnos upotpunjuje i sukobljava u prostornoj postavci.

Poslednji video kanal u postavci “Obećanih prostora” predstavlja portret radnika. Za razliku od drugih video kanala koji su sastavljeni iz jednog kadra, ovo je jedini video rad u postavci koji je montiran. U njemu se najdirektnije spaja dokumentarni i inscenirani materijal, a zastupljeni su i konkretizovani elementi koji su na apstraktniji način prisutni u drugim video kanalima.

 

Prostor kao postorno-vremenska i materijalno-duhovna odrednica, na Vašoj izložbi jeste i zagonetka, kakvo značenje prostori, a posebno oni obećani, imaju za Vas?

Ivan Marković: U prostore koje stvaramo su upisani tragovi društveno-političkog konteksta u kojem nastaju. Prostori i gradovi koje stvaramo takođe oblikuju nas, određuju naše kretanje, način suživota, mogućnosti ili nemogućnosti zajedništva.

“Obećani prostori” se bavi arhitekturom koja predstavlja prostorno otelotvorenje ekonomske segregacije, životnim prostorom koji se reklamira i plasira kao statusni simbol a ne osnovna ljudska potreba. U naslovu izožbe, pod “obećanim” mislim na prostore koji postoje samo u digitalnim, fotorealističnim reklamnim slikama. Slike najavljuju i prostor i životni stil, prodaju stanove u zgradama koje još fizički ne postoje.

Izgrađeni, materijalni objekat nikad ne dostiže obećanu sliku. U privatne parkove se smeštaju odrasla stabla, koja se često suše i umiru jer su loše presađena. Tek okrečene zgrade se prljaju od zgrada pored njih koje se još zidaju. Voda u jezerima i fontanama se takođe prlja, postaje braon-zelena a ne blještavo plava kao na slikama. Čak i u slučaju da fizički objekat izgleda kao kopija reklamnih slika, iluzija o idiličnom životu u izolaciji ostaje u stvarnosti nemoguća.

Glavna opasnost koju ovi prostori nose je plasiranje i normalizovanje ideje o izolaciji od spoljnog sveta. Ograda služi kao štit od “ružnog, haotičnog i opasnog” spoljnog sveta, ograda zaklanja pogled ka tom svetu, i istovremeno spoljnom svetu onemogućava pogled ka “privatnoj utopiji” unutra.

Zavisno od zemlje i neposrednog okruženja, primeri mogu da budu manje ili više ekstremni i rigidni, ali princip ostaje i upisan u arhitektonski i estetski jezik ovakvih kompleksa. Kao vizija individualne sreće i uspeha, u ovim prostorima nema mesta za empatiju, poimanje solidarnosti i društvene ravnopravnosti. Oni onemogućavaju ravnopravni susret ljudi u klasno heterogenom prostoru, privatizuju prostor koji može da bude javni, a njihove ograde redukuju ulice na puk tranzitni prostor.

Da li u svetu u kojem dominira slika, postoji mogućnost odbrane, odstupanja? Od nametnute slike sveta i svih njenih značenja i vrednosti; simulacija i kontradiktornosti; varljivosti i neizvesnosti poruka koje nam taj svet šalje?

Ivan Marković: Mislim da nije moguć kompletan beg od slika, niti imunost na njihov uticaj. Na razmišljanje o “Obećanim prostorima” me je, između ostalog, podstaklo to što sam osetio da deo mene želi da iskusi taj luksuz, ili me makar zanima kakav je osećaj pripadati lakoći tih slika.

Želimo to što je nedostižno u tim slikama sreće, lagodnosti, lepote ili čega god. Čak i ako to imamo, nismo dostigli tu sliku, i taj  tantalizujući momenat je ono što dalje generiše frustracije, potrebe i želje.

Odstupanje od tog mehanizma počinje razumevanjem toga kako funkcioniše i koju ulogu ima u oduzimanju naše pažnje i pasiviziranju. Odstupanje podrazumeva usmerivanje direktnije pažnje ka okruženju. Rešenja nisu jednostavna i brza, ali zahtevaju i individualno i kolektivno reagovanje. Potrebne su istrajnost i disciplina za svesnost koja može da vodi ka promeni.

 

Vaša izložba ima jak socijalni aspekt. Prisutna je ideja o klasnim razlikama i nejednakostima ne samo u smislu nečije obespravljenosti, već i poput tretiranja živog bića kao bezvredne mase, čime je i njegovo postojanje krajnje upitno za one u čijim je rukama moć.

Ivan Marković: Zanima me pozicija ljudi čiji je rad često “nevidljiv” i krije se iza površina. Konkretno u vezi “Obećanih prostora”, želeo sam da uspostavim odnos luksuznih prostora i radnika koji ih izgrađuju, materijalizuju iluziju koja nije njima namenjena i koja ih, na neki način, istiskuje.

Želeo sam da prikažem radnike u polusnu na skulpturalan i pažljiv način, njihova umorna tela i lica, a da pritom te slike zadržavaju dokumentarnost kroz same protagoniste i prostore. Radom sam hteo da postavim pitanje da li radnici, koji u tim prostorima borave samo u toku izgradnje, koji su u srži nastanka arhitekture u kojoj posle verovatno više neće boraviti, koji su tokom meseci napornog rada konstantno okruženi idiličnim reklamnim slikama, i dalje toj iluziji veruju ili je žele? Da li se stvara otpor ili još veća želja za time? Rad ne nudi odgovor na to pitanje, niti ja taj odgovor imam, on zavisi od osobe koja gleda i osobe koja je prikazana.

Ograđena i zatvorena naselja koja Vas interesuju predstavljaju neku noviju globalnu pojavu. Ideja koja stoji iza te vrste stanovanja svakako je daleko od i suprotna od na primer naselja koja su počela da niču krajem pedesetih godina prošlog veka na Novom Beogradu. Kako Vi na sve to gledate, koja su pitanja koja postavljate sebi i društvu?

Ivan Marković: Više puta sam naletao na poređenje između izgradnje Novog Beograda i Beograda na Vodi, kao dva velika projekta koja menjaju lice grada. Uspostavljati takvu paralelu između ovih projekata pokazuje suštinsko nerazumevanje ideološke razlike tih poduhvata, njihovih uzroka i posledica.

U periodu posle Drugog svetskog rata pitanje stanovanja razmatralo se na sistematičan način. Radilo se na socijalnom stanovanju, dok se u arhitekturi komšiluk kao zajednica idejno promišljao. Svakako jesu postojale i loše ideje ili neuspešne implementacije dobrih ideja, ali je postojalo razmišljanje na idejnom, širom društvenom nivou. Posleratni modenizam, ne samo na našim prostorima, u svojoj ideološkoj osnovi jeste imao jednakost. Potencijal jugoslovenskog koncepta samoupravljanja i lokalnih samouprava, kao vida direktnog uticaja stanovnika na zajednički prostor je značajan, zanemaren i skoro zaboravljen.

Sada je životni prostor otvoreno i potpuno pretvoren u komoditet, reklamira se i prodaje kao investicija ili statusni simbol. Beograd na vodi nije ograđeni kompleks, ali jeste emblematičan primer privatizacije, oduzimanja i komercijalizacije javnog prostora. Predstavlja jednu prevaziđenu, poraženu i suštinski jeftinu viziju luksuza, lišenu blio kakvog odnosa prema društvu.

 

Kakva će biti vaša buduća umetnička nastojanja, na kojim projektima trenutno radite, i šta možemo da očekujemo od Vas u skorijoj budućnosti?

Ivan Marković: Trenutno razvijam film koji proističe iz slične teme kao “Obećani prostori”, ali u formi eksperimentalnog igranog filma. Predstoji još jedna izložba koja uključuje video radove, kao i izložba fotografija krajem godine. Takođe, radim na novom igranom filmu Ivana Salatića kao direktor fotografije. Svi ovi projekti suštinski podrazumevaju stvaranje slika i preispitivanje prostora kroz različite forme i medije.

Fotografije: Ivan Marković

 

Izložbom ’’Obećani prostori’’ Ivana Markovića zatvorena je izlagačka sezona Galerije Doma omladine Beograda u 2022. godini, 57. po redu.

Galerija Doma omladine Beograda predstavlja jedinstven umetnički prostor namenjen mladim stvaraocima u kojem oni imaju slobodu i institucionalnu podršku da eksperimentišu i izražavaju se najrazličitijim vizuelnim sredstvima.