U kojoj meri je Vaš likovni izraz produkt, ne samo Vašeg ličnog interesovanja za prirodu, već i okruženja u kom stvarate i njegovih tržišnih mehanizama?

Ivan Stojaković: To je za mene vrlo teško pitanje, jer zahteva pogled sa velike distance u odnosu na moj kreativni proces, a ja tu distancu nemam i ne želim da imam u ovom trenutku. Moj likovni izraz je sigurno produkt mog likovnog obrazovanja i ličnog interesovanja za prirodu, kao i moje umetničke prakse u četiri grada (Beograd, Toronto, Filadelfija, Njujork). U sva četiri grada sam tražio i dalje tražim kulturni balans u prirodi, jer se sve vreme osećam neispunjen u “mainstream” gradskoj kulturi. Oduvek sam reagovao na sredinu u kojoj trenutno stvaram, na njenu pop-kitch kulturu i na tržišne mehanizme prodaje visoko produkovane mediokritetske umetnosti, vođene isključivo brzim i velikim profitom. Reagovao sam i reagujem odlazeći iz društvenog konteksta u prirodu koja mi je večiti model i inspiracija, svestan da je priroda kroz istoriju služila kao baza mnogim bitnim likovnim umetnicima. Zanima me savremeni kontekst “odlaska u prirodu.” Istraživanje i stvaranje tog konteksta su postali moj urbani i vizuelni zadatak. Prirodu i zelenilo sad već rutinski unosim u studio, u svoje materijale i procese koje koristim da obradim ekološke teme, na jedan taktilan, apstraktan, kartografski, pejzažno-arhitektonski i vizionarski način. U svom radu ja ne idealizujem prirodu, kao što i ne idealizujem društvo, već istražujem mesto prirode u urbanom pejzažu današnjice. Stanje urbanog pejzaža jedne sredine danas je takvo da pejzaž te sredine ne čini samo pogled sa jedne tačke na tu sredinu već i mnoštvo pogleda uključujući Internet, kao i splet globalnih uticaja i trendova. Takođe sam svoj likovni izraz/temu izgradio i naspram gušećih akademizama, tražeći nešto zaista vitalno i bitno. Tako sam opet došao do ekoloških tema, koje možda izgledaju periferne, ali su po meni od centralnog značaja u našem vremenu radikalnih klimatskih, tehnoloških i društvenih promena. Moji radovi funkcionišu po principu vizuelne atrakcije, lepote klasičnog balansa eksperimentalnih elemenata, tako da deluju na tržištu kao taktilni kulturni produkti, koji imaju potencijal da prošire svest. Trendove ne pratim, na njih reagujem, od njih učim, a sam ih postavljam.

Da li postoji univerzalan jezik kojim se obraćate publici u celom svetu uzimajući u obzir teme kojima se trenutno bavite?

Ivan Stojaković: Mislim da ste Vašim pitanjem već dali i odgovor. Vremenom sam  pročišćavao svoj likovni izraz od ličnih i društvenih ograničenja, predrasuda i provincijalizama, koliko god sam to mogao, baš u želji da to što ostane bude u celini moje, a da funkcioniše svuda u svetu kao neki univerzalni jezik. Tako sam i proširivao publiku i na taj način došao do ne-narativne apstrakcije u kombinaciji sa predstavljačkim elemenatima iz globalnog pejzaža. To ne znači da sam do kraja uspeo u tom projektu, ili da se uopšte ne bavim lokalnim problemima i lokalnim vizuelnim elementima. Specijalno me zanima spoj ekstremno globalnog sa ekstremno lokalnim.

Da li se upotreba biljaka u Vašim radovima više odnosi na stvaranje estetske ravnoteže ili prenošenje ideja o ekološki održivom sistemu?

Ivan Stojaković: I jedno i drugo! Težim da kroz formalni likovni balans (u koji uključujem i biljke) predstavim viziju ekološkog balansa.

Koliko se zaista vodite stvarnim politički nametnutim granicama pri obrazovanju pejzaža?

Ivan Stojaković: U nekim mojim radovima, tih predstavljačkih delova,  kao što su geografske ili političke granice, koje dolaze iz mapa i satelitskih snimaka, uopšte nema. Štaviše, geografija je u tim radovima potpuno izmišljena i slika tj. zidna instalacija više liči na apstrakciju. U drugim radovima se oslanjam na precizno postavljene političke, a onda i geografske granice i rasporede. Međutim, težim da takve granice u radu vizuelno premostim vegetacijom,  tokovima vode, ili širenjem saća, koje u mojim radovima podseća na arhitekturu – opet iz ptičije perspektive.

Vaš rad ’’Voda ne zna granice’’ beleži jedan kratkotrajni trenutak iz života planete Zemlje, ali ujedinjujući za stanovništvo regiona. Možete li nam objasniti ideju iz ovog rada?  

Ivan Stojaković: Ideja je da se u jednom radu sa moje izložbe ‘Atlas Zemlje’, predstavi to kako su političke granice regiona u kojem se nalaze Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska, premošćene poplavama, vegetacijom i arhitekturom. Za taj rad sam koristio satelitske snimke poplava u regionu, a interpretirao sam ih oblicima precizno isečenim u fluorescentno roze pleksiglasu. Uopšte se ne radi o Jugo nostalgiji ili nekoj specifičnoj političkoj ideologiji. Radi se o trenutku iz života planete, kako ste Vi to rekli, koja ima snažan lokalni značaj. Ta fluo-roze boja je i ekološki i modni izraz. Ono što sam posle shvatio kroz interakciju sa publikom u Beogradu, je da taj rad ustvari istražuje kolektivno svesno/ne-svesno i memoriju koja je odgovorna za prepoznavanje ili neprepoznavanje određenih ikoničnih političkih i geografskih granica.

S obzirom na prirodu Vašeg rada, da li ste imali iskustva sa iznošenjem radova iz okvira galerijskog prostora u javne prostore ili zalaženje u domene ’’land art-a’’ i kakve su bile reakcije ljudi koji nisu imali prilike da vide Vaš rad u galeriji?

Ivan Stojaković: Da, izlagao sam dosta u javnom prostoru i to na udarnim mestima u Njujorku kao što su Grand Central Station i Highline na Menhetnu. Reakcije su vrlo slične kao na radove postavljene u galeriji – raznolike i generalno pozitivne zbog vizuelne atraktivnosti mojih radova. Dodao bih da većina publike prepoznaje moje koncepte, kao što brzo prepoznaju i jedinstveni i inovativni formalni spoj vertikalne bašte sa slikom i skulpturom. Tipične zadrške i sumnje publike su u vezi sa autorstvom rada, jer se biljke s vremenom menjaju. To je momenat gde ja kao umetnik postavljam pitanje i ne dajem odgovor, a publika je u tenziji. Ja sam tu „po prirodi“ autor, a za kolekcionare i institucije koji ne mogu da se bave živim biljkama napravio sam serijal sa arhivski prezerviranim biljkama koje se ne menjaju i s vremenom ne propadaju. Potrebno je vreme da publika uđe u sve to. Kod tih radova sa mrtvim i konzerviranim biljkama radi se o nekoj vrsti mrtve prirode u kontekstu prirodne istorije, a u radovima sa živim biljkama u pitanju je spora interaktivna instalacija koja je sama po sebi i društveno i prirodno okruženje. U galerijskom  kao i u javnom prostoru,  donosim ‘land’ i ‘land-art’ u urbani centar. Ono što je specifično je to da se moj ‘land-art’ gotovo uvek nalazi na zidu. U tom smislu moj rad ima budućnost, na velikim fasadama u javnom prostoru i trenutno radim na tome.

Nakon ove izložbe vraćate se u Njojork, grad koji je vrlo primamljiv mladim umetnicima iz Srbije. Kako nam možete približiti akutelne umetničke težnje jedne ogromne scene?

Ivan Stojaković: Njujorška scena je konglomerat više različitih scena koje mogu, ali i ne moraju imati tačke preseka. Za razliku od Londonske scene gde generalno vlada figuracija, u Njujorku generalno vladaju konceptualna apstrakcija i minimalističko nasleđe. U sklopu toga postoje hipsteraj, svakodnevna običnost, džentrifikacija (astronomskim brzinama), svetska baština i blago, buka i prljavština, ambiciozni ljudi iz celog sveta, visoka i niska gradnja, staro i novo, bogati i siromašni koji govore svim mogućim jezicima, kao i sve ostalo što mozete i ne možete zamisliti. Sve to jeste ludo, slobodno, moćno i jedinstveno drugačije, gusto napakovano, ali tako poznato ljudski da poređenje sa Londonom, Parizom, Istanbulom, Šangajem, Beogradom, trećim svetom ili sa nekim selom u Hercegovini (gde su umesto nebodera, planinski vrhovi u pozadini), uopšte nije besmisleno. Opstanak u Njujorku je težak prvenstveno zbog skupoće. Međutim, Njujork se iskupljuje za sve svoje mane i pritiske, a ponekad i ružnoću koja je, čini mi se, rezultat ispresecane lepote, time što sadrži jako zanimljive i otvorene ljude koji se ne stide svojih ambicija, kreativnosti, para ili nedostataka para, i onoga što suštinski jesu. Ono što ih čini kompetentnima je sposobnost da komuniciraju i da ono što imaju zapakuju i prodaju privatnicima ili institucijama, ili jednostavno daju na poklon zajednicama koje to cene. Takve su i težnje umetničke scene. Pored umetnika kao što su Jeff Koons ili Matthew Barney koji su postali brand i zapošljavaju 200 ljudi – na primer, ko-egzistiraju početnici, hobisti, monastici, hipsteri, altruisti, underground, japiji, konzervativci, cutting-edge probijači leda, i svi ostali. Mnogi napuštaju Njujork poraženi, ali isti broj novih dolazi. Jedina stvar koja je sigurna je da ogromnu Njujoršku scenu ili mnoštvo scena i njihove težnje, ne možete jednostavno formulisati.