Kako je koncipirana Vaša postavka u Galeriji Doma omladine Beograda? Kojim formama ste se služili?

Dunja Trutin: Izložbu “Uporedni Prostori” čine radovi izvedeni u različitim medijima, instalacije i skulpture, digitalni printovi i jedan video rad. Do spoja svih tih različitih „oblika izražavanja“ u jednom prostoru došlo je, pre svega, zbog moje potrebe da oformim novu celinu radova u kojoj će fokus biti usmeren na misaoni proces koji čini osnovu vizuelnog stvaranja. Mislim, pre svega, na formiranje znaka, odnosno davanje značenja formi – stvaranje vizuelnog jezika koji se bavi određenom temom. U mom slučaju, motiv, predmet na kome je sve zasnovano je nešto što je predstavljalo pokretač i za mnoge ranije radove, a to je komunikacija, a posebno njeno ispoljavanje u fizičkom prostoru i vremenska promenljivost odnosa.

Na koji način ste se bavili društvenom interakcijom i komunikacijom kroz svoje umetničko stvaralaštvo?

Dunja Trutin: Imam utisak da je komunikacija nešto što čini umetnost, nalazi se u njenom središtu i određuje njenu funkciju. Međutim, kao pojave iz svakodnevnog okruženja koje su za mene najinteresantnije, razgovori između ljudi i formiranje mreže odnosa postale su i motiv, predmet mojih radova. Tokom poslednje dve, tri godine oni su činili jednu celinu, umetničko istraživanje, u okviru kojeg sam želela da podvučem važnost osnovne jedinice komunikacije, razgovora „oči u oči“, interakcije dvoje ljudi u istom prostoru. Takođe, htela sam i da razvijem metod za analizu takvih događaja kroz prostor, kroz jezik skulpture. Tako sam došla do oblika radova koji čine ciklus Prostor razgovora. U njima su vremenske sekvence komunikacije pretvorene u niz stilizovanih oblika, obrisa dve osobe. Drugu celinu činili su različiti dijagrami – crteži, digitalni printovi i instalacije, u kojima oznake za određene ličnosti ili njihove stilizovene predstave svojim rasporedom ukazuju na kretanje, formiranje odnosa, bliskost i distancu. Nova grupa instalacija koja je izložena u Galeriji Doma omladine sadrži forme nastale istom metodom, ali koje više nisu usredsređene na detaljno opisivanje ponašanja dve, tri, četiri osobe, ili nekog kolektiva. Njihova funkcija je da omoguće sagledavanje samog procesa uspostavljanja znaka, u semiotičkom smislu – da izlože jedan mogući vizuelni jezik sa njegovim osnovnim elementima.

Kakvu reakciju publike biste želeli da postignete, na koja razmišljanja da podstaknete posetioce?

Dunja Trutin: Prostor za tumačenje vizuelnih dela uvek je neograničen, može se reći i višestruk. To je upravo jedna od ideja koja stoji iza naziva “Uporedni Prostori”. Komunikativna funkcija umetnosti realizuje se, rekla bih, kroz proces formiranja različitih znaka i sistema znaka, ali, isto tako, i kroz čitanje od strane posmatrača, koje zavisi od konteksta, iskustva i mnogih drugih faktora. U radovima na izložbi težila sam da prostorno definišem situacije interakcije – negde oblikovanjem spoljašnjih elemenata, tako da prostor koji je u fokusu ostaje nalik na prazninu, negde preklapanjem svetlosnih obrisa, a negde raspoređivanjem formi koje su prepoznatljive kao konkretne individue. Cilj je bio da se novostvoreni znaci grupišu u sisteme i da im omogućim da funkcionišu tako, u grupama, kao predstave samih relacija, donekle univerzalnih mreža odnosa. Varirajući forme i ponavljajući neke od njih, težila sam da podvučem moguću raznovrsnost i  preklapanje znaka sa kojima se srećemo, bilo kada posmatramo vizuelne predstave komunikacije, bilo kada razmišljamo o društvenim i psihološkim pojavama uopšte.

Članica ste grupe “Dobra Dela”, predstavite nam po kom principu grupa funkcioniše i ko je čini?

Dunja Trutin: Saradnja sa Lukom Tilingerom, grafičarem i ilustratorom, a kasnije i sa još nekoliko prijatelja koji su se među kolegama izdvojili kao „društvo za crtanje“ predstavljala je odličnu atmosferu za rad. Naše susrete čine u podjednakoj meri druženje i razgovori o umetničkim i drugim temama, kao i rad na crtežima malog formata, pre svega krokijima i beleškama o svakodnevnom okruženju, ljudima i događajima. Za mene je veoma značajna mogućnost da istovremeno posmatram kretanje i interakcije oko sebe, učestvujem u njima i interpretiram ih kroz crtež, imajući stalno mogućnost da razmenim iskustva i zapažanja sa bliskim prijateljima. To je okruženje kome se uvek vraćam u trenucima kada želim da preispitam neku pojavu, analiziram sopstvena interesovanja ili ustanovim metod umetničkog istraživanja koje predstoji.

Iz perspektive mlade umetnice, kako vidite scenu vizuelnih umetnosti u Srbiji?

Dunja Trutin: Ono što se uvek nameće kao sud o sceni u našoj zemlji je svakako njena nerazvijenost, skučenost, ograničenost na relativno mali broj individua koje stvaraju dela relevantna za savremeni kontekst, pri čemu su čak i ti stvaraoci sputani mnogim egzistencijalnim problemima. Naravno, takva situacija ne isključuje mogućnost promene, pa čak ni brzog razvoja, ali zahteva neprestanu borbu onih koji su deo scene. Ono što vidim kao najveću kočnicu, ali i opasnost u procesu razvoja, jeste neinformisanost stvaralaca. Kada smo deo scene i težimo da se ono što prikazujemo javnosti tumači kao savremeno, a samim tim i inovativno, značajno, autorefleksivno, samosvesno, mislim da to moramo činiti tako da konceptualna osnova dela opravdava njegovu formu, odluku o njegovom izlaganju,kontekst u koji ga smeštamo. Umetničko delo je podložno kritici; čak i kada na sceni, kao što je nažalost slučaj, kritika stručne javnosti elementarno nedostaje, kada teoretičari i kustosi neguju povlađujući pristup koji isključuje pravo preispitivanje smisla dela, dozvoljavajući da se određene ideje isključivo deklarativno obrađuju u tekstovima kataloga ili neformalnom ćaskanju na otvaranju, savremeni stvaralac bi morao da razmišlja i preispituje svoj rad, preuzimajući deo odgovornosti za lice srpske umetničke stvarnosti. Morao bi da omogući uspostavljanje dijaloga između dela i njegovog fiktivnog, informisanog kritičara, svesnog vremenskog i društvenog konteksta, nepodložnog zastarelim ili sniženim standardima institucije ili javnosti.