Da novim generacijama ne manjka potencijal, zainteresovanost, međusobna povezanost i podrška, kao i želja za osvajanjem novih prostora, govori izvanredna posećenost izložbe od strane zajednice studenata umetničkih fakulteta, prijatelja, poznanika i ljubitelja kreativnog stvaralaštva.

Uvek je zadovoljstvo i privilegija biti potpora ljudima dok čine svoje prve profesionalne korake, čuti kako oni razmišljaju, čime su preokupljeni i sa kojih mesta naših skrivenih bića ti impulsi dolaze da bi se materijalizovali kroz umetničko delo. U razmeni ideja zajedno pravimo krugove vraćajući se nepobitnim vrednostima i ljudskim nastojanjima da unapredimo sebe i svet oko nas.

Baveći se sobom, Ana Simić i Nikola Pavković, očekivano su zakoračili u polje psihologije kako bi bolje razumeli mehanizme koji oblikuju naše ponašanje, posledično i porodične i društvene modele. Postavljena pitanja prevazilaze lične okvire i ukazuju na značaj neprestanog preispitivanja čak i onih stvari za koje smo mislili da smo ih kao društvo odavno savladali. U tome leži snaga i revolucionarna moć mladosti bez koje u društvu nema vitalnosti. Suptilnost, veština, neposrednost i nenametljivost vidljiva u Aninom i Nikolinom likovnom jeziku doprinosi da sa lakoćom i radošću prigrlimo ono što imaju da nam pruže.

S obzirom da pojmu afektivne vezanosti pristupaju sa različitih pozicija, Ana Simić baveći se širim društvenim kontekstom kroz odnos muškarca i žene, a Nikola Pavković ostvarivanjem autentičnosti i građenjem identiteta kroz promišljanje povezanosti sa bratom blizancem, naše dalje upoznavanje sa autorima biće usmereno preko pitanja postavljenih zasebno Ani, a potom Nikoli.

Ana, predmet Vašeg interesovanja je formiranje identiteta žene i njenog ponašanja na ličnom i kolektivnom nivou uslovljeno odnosom sa muškarcem.

Naslovi Vaših radova jasno govore o ulogama koje su žene kroz istoriju preuzele, istovremeno velikom delom nametnute patrijarhalnim uređenjem društva. One su prikazane monumentalno, izolovane na belom platnu, gotovo u herojskim pozama podsećajući ikonografski na predstave svetiteljki i carica u vizantijskoj umetnosti. 

Koje su za Vas najdominantinije i najznačajnije uloge koje ste preispitali u Vašim radovima?

Ana Simić: U suštini je to uloga potlačenog u odnosu na sisteme opresije, u ovom slučaju to su majke, sestre i žene, ljubavnice. Njihovom monumentalnošću ukazujem na važno pitanje: Zašto su te ključne uloge toliko neuvažene van konteksta njihove uloge prema muškarcima?

Koje su vrednosti u odnosu na muškarca preovlađujuće ženske i mislite da ih treba čuvati i negovati i u budućnosti?

Ana Simić: Ne želim da nabrajam određene vrednosti žena kako bih izbegla dalje utvrđivanje rodnih stereotipa, ali te razlike postoje i treba ih negovati. Žene ne žele jednakost, jer mi nismo jednaki, nismo isti, ni ne treba da budemo, ali svakako treba da budemo ravnopravni.

Kako nove generacije, kojima i Vi pripadate, gledaju na tradicionalne uloge žena?

Ana Simić: Različite socijalne grupe imaju drugačije shvatanje tog problema, ali bez obzira na to, tradicija se uvek mora preispitivati.

Šta bi bilo to na šta mlade žene nikako ne bi volele da pristanu?

Ana Simić: Mlade žene ne pristaju na potlačenost, već samo na ravnopravnost.

Koji iskoraci, uslovi i promene su neophodne kako bi se žene bolje realizovale i ostvarile na sebi sopstven način?

Ana Simić: Potrebna je nova struktura alternativne podrške ženama, mesto gde se njihovi identiteti cene, uvažavaju i obrazuju van okvira patrijarhata.

Kako u preispitivanju žensko-muških odnosa vidite ulogu muškarca i šta bi sve za njega bili izazovi?

Ana Simić: Uloga muškarca je ključna, oni moraju biti dovoljno otvoreni da preispitaju određenje usvojene obrasce ponašanja obrazovane od strane patrijarhata. Njihova otvorenost za promenu, razumevanje i slušanje ženskog iskustva, kao i intospekcija je ono sto može da promeni našu svakodnevicu, a žene moraju nastaviti da govore svoju istinu.

O čemu sve maštaju mlade žene i da li su svesne stvari koje Vi preispitujete?

Ana Simić: Maštaju o slobodi, a verujem da većina nema svest o tome koliko im je ona uskraćena.

Nikola, proučavajući odnos sa bratom blizancem, preispitujete i naglašavate koliko snažna povezanost sa drugom osobom može doprineti gubitku ličnog identiteta. Gotovo putem simbola pripovedate dublju priču koja je otvorena za dalja, sasvim lična, tumačenja posetilaca. 

Na koje sve načine je blizanačka povezanost specifična u odnosu na veze sa drugim ljudima?

Nikola Pavković: Ona je specifična po tome što je problem individualnosti kod nje mnogo vidljiviji nego što je to slučaj u drugim odnosima. Upravo zato sam pokušao da stavim akcenat na individualizaciju pojedinca u takvom odnosu.

S obzirom da pojam vezanosti možemo preneti i na onu porodičnu, partnersku, prijateljsku, koliko je ova bratska drugačija u odnosu na ostale i koja vrsta Vaših saznanja bi bila korisna i za druge?

Nikola Pavković: Ne mislim da se ona na bilo koji način razlikuje od drugih. Na nju utiču isti faktori koji utiču na druge veze među ljudima. Stoga mislim da je iskrenost presudna u bilo kakvom odnosu, pa i u bratskom.

Šta za Vas lično predstavlja identitet, kako se on razvija, stiče, održava, zašto nam je važan?

Nikola Pavković: Mi stvaramo naš identitet u kolektivu, tako da smatram da ga je teško definisati bez njega. Tokom stvaranja ove serije ja tragam za svojim identitetom, a pritom ga na neki način predstavljam kroz kolektivni. Bez te perspektive koja dolazi sa strane ja ne bih mogao da predstavim svoje lične doživljaje.

Kakva ste sve ambivalnentna osećanja iskusili tokom procesa nastajanja radova?

Nikola Pavković: Ne bih mogao da navedem neka konkretna osećanja jer sam pokušao da ih potisnem i da sagledam širu sliku, to jest kako nas vide drugi.

S obzirom da je Vaš brat Aleksa takođe umetnik, koliko ta situacija otežava ili olakšava proces individuacije?

Nikola Pavković: Moj rad jeste istraživanje našeg uzajamnog odnosa, ali mislim da Aleksina profesija nije imala negativan uticaj na moj “proces” individualizacije, već upravo obrnuto – daje mi odgovor na tu dilemu.

Foto Stanislav Milojković

Da li je Vaša priča gotova ili je ovo tema kojoj je potrebno dodatnog prostora?

Nikola Pavković: Za ovakvu temu, naravno, uvek ima prostora za dalji rad jer je ona deo mene, mog života, a dokle god mi postojimo, postojaće i prostor za podrobnije preispitivanje našeg odnosa.

Osim toga, mislim da koliko god mi istraživali neko polje uvek će nešto ostati nedorečeno, ma koliko god se trudili da “osvojimo neki teren”.

Pitanje za kraj, za oboje, kakvo je iskustvo zajedničkog rada, da li ste zadovoljni procesom i da li postoje još neke zajedničke teme koje biste obrađivali u budućnosti?

Ana Simić i Nikola Pavković: Nastavljamo sa daljom saradnjom, ponovo izlažemo zajedno u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu.

Izložba AFEKTIVNA VEZANOST Ane Simić i Nikole Pavkovića – KATALOG