Iako pod uticajem različitih tradicija, Aleksandra Đukić stvara jedinstvenu, uobličenu celinu, kojom dominira svedenost i jednostavnost u likovnom izrazu, i osećaj spokoja usled dominantnih plavih tonova na beloj pozadini. Oslanjajući se na bogatu svetsku istoriju umetnosti i negujući tehničko umeće svojih prethodnika, umetnica dolazi do nove, sopstvene estetike koja je bliska i prijemčiva svima.

 

 

Koji su najveći izazovi sa kojima se suočava umetnik u trenutku kada završava osnovne studije i istovremeno stupa na umetničku scenu?

 

Aleksandra Đukić: Istakla bih da je, svakako, najveći izazov za mlade umetnike upravo pitanje: „Šta činiti nakon završetka studija?“

To je momenat kada shvatimo da smo tek na početku i da nam akademsko obrazovanje zapravo ništa ne garantuje. Mnogi se osećaju istrošeno i potrebna im je pauza nakon studija da bi našli svoj put. Moja priča je takva da sam imala sreću da nađem posao u struci pre nego što sam završila Master studije na Fakultetu likovnih umetnosti. To, naravno, donosi svoje izazove, jer je studirati i raditi veoma zahtevno. Međutim, pronalazak posla nije jedini izazov za mlade umetnike, možda je čak najlakši deo. Biti prisutan na umetničkoj sceni je posao koji oduzima puno radno vreme, očekuje ogromnu posvećenost i neprekidan rad. Ceo proces, od konkurisanja do izlaganja je dug i zahtevan. Nije ovde reč o povremenom izlaganju, već o redovnom prisustvu na likovnoj sceni – to je posao kome umetnik mora biti maksimalno posvećen ako ima nameru da se probije.

 

 

Šta je važno znati i čemu se treba posvetiti u tom prelaznom periodu umetničke nadgradnje?

Aleksandra Đukić: Umetnik mora da pronađe sebe, svoj stil i svoj put. Jako je važno da što pre zaboravi na ulogu studenta koji mora da zadovolji kriterijum profesora za ocenu. Važno je da prestane da razmišlja o godišnjoj izložbi kao jedinom momentu kada treba da „zablista“ pored mnoštva drugih studenata. Da zaboravi na studentske nagrade koje će mu obezbediti stipendiju i budžet. Taj sistem vrednosti ne postoji u galerijama kao takav, zato je važno da se od toga odvoje što pre. To je svakako prvi i najteži korak, jer prelazimo iz jednog sistema u drugi gde nam ništa nije poznato. Zato je važno da nađu sebe, da rade redovno, da se posvete svojoj umetnosti puno radno vreme i samo tada će videti rezultate na svim poljima.

 

 

Koji put stvaralaštva ste izabrali za sebe, odnosno koje vrednosti i poruke nastojite da predstavite svojim radom?

Aleksandra Đukić: Kada sam pre deset godina odlučila da se bavim ovim poslom imala sam samo jedan cilj koga se i danas pridržavam. To je moja želja za tehničkim savršenstvom u slikarstvu. Taj put se za slikare nikad ne završava, ali važno mi je da budem na tom putu. Svakodnevno radim na svojoj slikarskoj veštini i kroz posao kojim se bavim i kroz svoje radove. Naravno s godinama su se razvile i nove tendencije ka traženju likovne poetike, odnosno želela sam da saznam koja je to poruka koju želim da poručim svojim radovima. Stvaram zato što osećam da moram, ali je dug proces definisanja tih emocija i ideja koje želim da prenesem. Nekad je jako teško prevesti ono što umetnik želi da prenese. Tranzicija iz likovnog u verbalni jezik nikad nije tačna i precizna, zato vizuelna umetnost i mora da se gleda da bi se ispravno doživela. Reči kao takve, ne znače mnogo. Publika mora sama da to doživi na izložbi.

Trenutno izučavam estetiku porcelana prepoznatljivog za Aziju. Koristeći čistotu bele podloge platna i papira koja korespondira sa dominantnom plavom koja budi različite emocije i asocijacije. Glavni motiv je svakako cvet narcisa koji me je privukao svojom bogatom simbolikom počev od mitologije, preko simbolike obnove i preporoda, tako i svoje sveprisutnosti u raznim kulturama širom sveta.

Ipak, smatram da narcise na mojim slikama treba posmatrati kao element u kompoziciji, najvažnija mi je emocija koju moji radovi bude u posmatraču.

 

 

Kako vidite savremenu umetničku scenu u pogledu prisutnih umetničkih pravaca i ideja, izlagačkih prostora i uslova za dalju profesionalnu nadgradnju, razmenu znanja i ideja?

Aleksandra Đukić: Od momenta kada sam mislila da sam napokon spremna da uplovim u te vode do danas je prošlo manje od dve godine. Ipak redovna izlaganja su me naučila mnogo i moram priznati da je mnogo kompleksnije nego što sam očekivala. Ali to nije nešto što ti neko može prepričati. Umetnik mora stalno da se bori za svoje mesto na sceni inače će biti vrlo brzo zaboravljen. ULUS kao udruženje koje treba da na razne načine pomogne umetnicima i podstakne ih – nije u mogućnosti da to radi zbog problema unutar samog rukovodstva. To može biti dosta obeshrabrujuće za mlade umetnike. Zato sam se ja povukla i odlučila da se oslonim na svoje aktivnosti i svoj kvalitet. Takođe, umetnici nemaju mesto za rad, što je veliki problem, ali se ostavlja na umetnicima da individualno nađu rešenje. Zato u ovom poslu opstaju samo uporni.

Galerija ima dovoljno, ima ih raznih, pa samim tim ima za svakog mesta, što je dobra vest. Ali je na umetnicima da se angažuju i osete puls likovne scene u Srbiji.

 

 

Koji su po Vama nedostaci i prednosti našeg obrazovnog sistema, umetničke scene i kulturne politike?

Aleksandra Đukić: Neke nedostatke sam već spominjala, iako smatram da ne treba biti fokusiran na negativne strane već na pozitivne. No, ipak, treba biti upućen te bih istakla da je problem kod obrazovnog sistema to što primaju previše studenata. Verujem da nije isplativo imati manje, ipak važimo za mali fakultet, ali činjenica je da mnogo ljudi izgubi previše vremena studirajući nešto čime se nikad neće baviti kasnije. To dovodi do spuštanja kriterijuma, kasnije i standarda i zbunjivanja studenata. Tako dolazimo do tačke gde 50 studenata godišnje završi FLU i njih 5 nastavi time da se bavi. Prednost je svakako činjenica da umetnički fakulteti u Srbiji još uvek neguju tradicionalni sistem školovanja gde se na nižim godinama fokus stavlja na tehničko osposobljavanje studenata. Studenti imaju puno predmeta na kome crtaju, slikaju, uče osnove anatomije i slikarskih tehnika, kao i večernji akt. To je odlična podloga za dalji napredak na višim godinama. Do studenata je koliko će iskoristiti tu priliku. U Evropi su odavno prešli na sistem izbornih predmeta i vrlo je retko da uče bilo kakve tradicionalne tehnike, čak ih i odvrate od te ideje. Moj stav je da bez dobre osnove nema ni dobrog koncepta.

 

 

Koju aktuelnu izložbu biste nam preporučili i zašto?

Aleksandra Đukić: Uvek bih preporučila da se poseti Narodni muzej u Beogradu, tamo se redovno obnavlja redovna postavka ali imaju i mnogo gostujućih izložbi. Dugo sam tamo volontirala i taj period smatram veoma značajnim za moj likovni razvoj. Gde god da putujem, prvo obiđem muzeje, tako najbolje upoznam grad, kulturu mesta i istoriju. Muzej je za mene prva stavka koju treba obići i to više puta godišnje. U Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj ulici je trenutno otvorena izložba „Zlatne nagrade ULUS-a 2021“ što je svakako moja preporuka, kao ogledalo naše likovne scene danas.