Na festivalu “PLAN B” ove godine će biti prikazani filmovi sa nekih od prethodnih radionica, kao i filmovi koje su polaznici ovakvih radionica nastavili da prave nakon što su uspešno završili prethodnu dokumentarističku praksu Ateljea Varan.

Cilj ovogodišnjeg festivala je da se budući polaznici naše najnovije radionice upoznaju mogućnostima koje će im ona profesionalno pružiti, te da se direktno kroz razgovore sa autorima ovih filmova upoznaju sa njihovim iskustvima, kako tokom pohađanja same radionice, tako i nakon nje, u daljem radu.

 

PROGRAM:

Subota, 18. septembar // Dom omladine Beograda, Tribinska sala

19:00 Film “KOMŠIJE”, reditelji Maša Drndić, Ivan Ramljak, Dragana Bjelica, Ivana Todorović (37 minuta, Srbija i Crna Gora 2007.)
Pet kratkih filmova snimljenih u Beogradu. Pet priča o sećanju na rat, obnovi grada i njegovih stanovnika.

Nakon projekcije razgovor sa Mašom Drndić i Ivanom Ramljakom

 

21:00 Film “ZAŠTO JA?, rediteljka Dragana Bjelica (16 minuta, Srbija i Crna Gora 2007.)
Šta su naši izbori, u životu, privatni i emotivni, i da li smo i mi sami nečiji izbor, a da to i ne znamo. A kad to saznamo kako se sa time nosimo?

Nakon projekcije razgovor sa Draganom Bjelicom

 

 

Nedelja, 19. septembar // Dom omladine Beograda, Amerikana

19:00 Film “POSLE RATA”, reditelj Srđan Keča (45 minuta, Srbija i Crna Gora 2005.)
Visoko u planinama Kosova i Metohije žive Goranci, Sloveni islamske veroispovesti, narod bez države koju bi nazvali svojom. Rat na Kosovu i Metohiji 1999. godine uneo je nemir u ove bajkovite predele i poterao Gorance u potragu za novim životom. Oni koji su ostali, ispričali su nam svoje priče – pre no što i njih vetar odnese.

Nakon projekcije razgovor sa Srđanom Kečom

 

21:00 Film “JA, KAD SAM BILA KLINAC, BILA SAM KLINKA”, rediteljka Ivana Todorović (33 minuta, Srbija 2013.)
Goca je transvestit u Beogradu, glavnom gradu zemlje u kojoj je zabranjeno organizovanje gej parade. Ona podiže ćerku koja je zapravo njena sestričina. Iako joj njen osamnaestogodišnji momak krade novac, ona rizikuje život i telo radeći kao seksualna radnica. Ipak, Goca ga i dalje voli i uspeva da zadrži svoju vedru prirodu, bez predrasuda.
Odlučuje da svoj trideset deveti rođendan proslavi izlazeći na binu pred publiku i ispriča svoju životnu priču: “Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka”. Tekst u ovom kabareu napisala je Goca sama a dramaturg je Olga Dimitrijević. Nekoliko meseci nakon nastanka filma, Goca je počela da radi kao aktivista za transrodna pitanja u Srbiji. Napustila je posao seks radnice i dalje traži svoju srodnu dušu.

Nakon projekcije razgovor sa Ivanom Todorović

********************************************

ATELJE VARAN

Ako postoji subverzija koju je neka filmska škola uspela da izvrši, onda je to subverzija francuske škole dokumentarnog filma Atreljea Varan. Kroz svoje višedecenijsko delovanje, ova škola dokumentarnog filma uspela je da obuči i stvori mnoge značajne filmske stvaraoce širom sveta.

Šireći francusku kulturnu politiku, ovi filmski entuzijasti i samouki pedagozi stvorili su univerzalan metod koji je polaznicima bilo gde na planeti omogućavao iste uslove za filmsko obrazovanje i stvaranje. Kroz svoj rad ove radionice stvorile su čitave mreže nezavisnih autora svih uzrasta, rasa, pola i generacija.

Sve je počelo 1978. godine, kada je Mozambik postao nezavisan, vlada je zatražila od francuske ambasade da snimi filmove o promenama koje su se dogodile u zemlji. Umesto da pošalje reditelje, čuveni Žan Ruš je predložio da Mozambikanci sami snime događaje kako bi pokazali svoju stvarnost. Tada je napravljena prva radionica dokumentarnog filma, koja od tada do danas koristi istu nastavnu metodologiju: učenje kroz rad. Nakon ovog prvog iskustva, 1980. u Parizu je održana radionica sa ljudima iz različitih zemalja. Ovo je bio početak Ateljea Varan. Ovo početno iskustvo u Parizu je poboljšano i razvijeno; zatim je „izvezeno“ u druge zemlje širom sveta. Varanov poziv je prvobitno bio da omogući mladim rediteljima u zemljama u razvoju da nauče da čitaju i pišu pokretnim slikama i zvucima. To je značilo pružiti im priliku da snimaju filmove sa ograničenim budžetom, filmove koji bi izbegli invaziju na uvrežene kulturne standarde.

 

Svaki film mora izmisliti svoj vlastiti sistem izražavanja, ponekad zaboravljajući na uobičajena pravila i konvencije. Dokumentarni film ne može nakalemiti unapred definisani mehanizam na svet oko nas. Ovaj mehanizam se mora smisliti, testirati i prilagoditi. U Varanu se ne mogu dati recepti za režiju ili montažu filma: nema ih. Nastoje da uskladie viziju i sud oko nekih snažnih ideala: interesa, iskrenosti i poštovanja prema ljudima koji se snimaju i integriteta filmskog pristupa koji će biti usavršen i pojačan montažom. Sva snimanja dokumentarnih filmova nailaze na neočekivano: stvarni život prevazilazi naše predrasude, likovi ne dozvoljavaju da se svedu na arhetipove. Film se mora stalno prilagođavati ovoj složenosti, a iskustvo stvaranja filma mora modifikovati i obogatiti naš način gledanja na stvari. Nije dovoljno samo opisati stvarnost, to se mora dovesti u pitanje. Ne postoji neutralni način gledanja na stvari u dokumentarcu, filmovi otvaraju prozor u svet i takođe su neopozivo obeleženi. Ali, dokumentarni film ne nudi sistem znanja, već otvara prostor za razmišljanje: filmovi umesto da nude odgovore postavljaju niz pitanja. Koliko god bilo ozbiljno zapažanje, potreba za dramatičnom dimenzijom ne može se isključiti: film može izmeriti misterije, ubrzati trenutke neizvesnosti, iznenađenja i preokrete. Može dozvoliti da emocije preuzmu vlast. Stvarnost se ne snima samo na magnetne trake, ona se mora „dramatizovati“. Dramatizovanje nije sinonim za manipulaciju, ali se mora prihvatiti da svi dokumentarni filmovi uspostavljaju gledište, grade predstavu, tumače stvarnost, konstruišu grupu likova.