Povod za razgovor je knjiga jedne od najznačajnijih francuskih filozofkinja današnjice, Katrin Malabu, ‘’Preobražaji inteligencije’’ (Pariz, 2017; FMK & Multimedijalni institut, 2018). Bićemo u prilici da se detaljnije osvrnemo na koncept “plastičnosti” kao i pokušaj autorke da svest o mozgu konstituiše kao jedinstveni filozofski, naučni i politički entitet,.

Malabu pokazuje da su biološko i veštačko nesumnjivo kompatibilni. Teško je precizno definisati tu kompatibilnost pošto je granica između biološkog i veštačkog vrlo fluidna. Međutim, kaže ona, to ne znači da ne treba uz jednu pozitivnu anksioznost da tražimo politiku pomoću koje bismo mogli da razumemo tu fluidnost/kompatibilnost. Nemoguće je prihvatiti nadolazeće promene a da se istovremeno ne stvaraju nove logike otpora tim promenama. Ipak, najgore što možemo da učinimo u trenutku kada je došlo do neviđene sprege između filozofije, kibernetike i biologije – jeste da budemo tehnofobični.

Ova filozofkinja, koja u svom obimnom radu filozofski propituje veštačku inteligenciju, elaborira na koji način su već pomerene granice života. Polazi od toga da danas već imamo inteligentne mašine koje su u stanju da razvijaju sofisticirane kognitivne sisteme. Njima, doduše, fali svest i koje nemaju taj momenat ljudske, organske refleksivnosti. Međutim, cilj veštačke inteligencije jeste da u jednom trenutku stvori svesnu mašinu.

Recimo, cilj Projekta ljudskog mozga kao što je BRAIN Initiative u SAD je upravo da se proizvede mašinska svest. Cilj Markrama u Lozani jeste da putem simulacije ljudskog mozga dođe do fenomena koji on naziva ‘’nastanak’’. Prema njegovim rečima, ta simulacija će u jednom trenutku proizvesti svest mašina. Takođe, danas je moguće kreirati živu bakteriju uz pomoć kompjuterskog softvera; izuzetno je mnogo pokušaja u svetu da se veštačka inteligencija učiniti svesnom i intuitivnom, pri čemu neki softveri prevazilaze sva očekivanja naučnika. Malabu smatra da između ljudi i mašina mogu postojati snažne emocionalne veze, ali koje se pre svega odvijaju/emituju sa ljudske strane – prema mašini. U povratnoj sprezi ti novi, humanoidni roboti imaju mogućnost emocionalnog prepoznavanja – mogu simulirati i replicirati emociju (recimo kroz emotikone ili boje). To vas uvodi u određeni angažman prema mašini: niste više prema njoj distancirani kao prema nečem hladnom.

Derida je zaključio da se, dekonstrukcijom, različite ”tematike” mogu formalizovati, orjentisati izvan svojih istorijskih kodova. Uveo je termin ‘’gramatologije’’ koji bi trebalo da omogući novu organizaciju istraživanja polja kulture u različitim oblastima, od filozofije do koreografije. Međutim, Malabu smatra da dekonstrukcija previđa da se dogodila neurobiloška revolucija, pre više od tri decenije. ”Derida to kao da ne priznaje. Veoma je kritičan po pitanju mozga i neurologije.” Malabu smatra da deridijanski pojam ‘’pisanja’’ za koji je on tvrdio da prožima polja kulture, treba zameniti sa terminom ‘’plastičnosti’’. Ako je u jednom istorijskom pokretu‘’pisanje’’ korišćeno kao ključ ili (bergsonovim rečima) motorna shema koja objašnjava epohu, onda je ‘’plastičnost’’ ta nova motorna shema, a ne zapis (pisanje).

U nizu zanimljivih razmatranja, Malabu govori o potencijalnom razvoju kolektivne inteligencije koja bi trebalo da donosi odluke u društvu? Zalaže se za uspostavljanje nove, radikalno demokratske, politike odnosa prema tehnološkom vremenu? U ‘’Preobražajima inteligencije’’ preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora.

Da li je ovo put da se pojača ili, pak, omekša konflikt između biološke i simboličke strane života? O tome ćemo razgovarati sa filozofom Antom Jerićem, autorom knjige ”Uz Malabou”.