Sagovornik u „Angažovanoj lektiri” Bojan Savić Ostojić, pesnik, romanopisac i prevodilac. Do sada je objavio pesničke knjige „Stereorama”, „Jeretički dativ” i „Prskalica”, zbirke fragmenata „Aleatorij” i „Podli podli psalmi”, kao i romane „Punkt”, „Nema oaze” i „Ništa nije ničije”. Preveo je trideset naslova sa francuskog jezika, a osnivač je književnog časopisa „Agon” i izdavačke kuće „Knjižuljak”.

Povoda za razgovor ima mnogo, a posebno ćemo se osvrnuti na njegov poslednji roman „Ništa ničije ničije” (finalista NIN-ove nagrade) i praksu pletenja romana kroz blogersko-dokumentaristički eksperiment. Nimalo je slučajno što Bojan u prozu iskoračuje (i) na taj način, sa jednim poetskim predznanjem i predosećajem. Očegledno, sa bogatim poznavanjem bodlerovskog urbanog iskustva koje je svojevrsna metafora otuđenja u odnosu na svet i na partnera, ali je takvo iskustvo i metafora samootuđenja.

U Bojanovoj prozi (premda se i u poeziji često poigravao sa postupkom) „situaciono ja” (prepuštanje situaciji-situacioni subjekt) – predstavlja jednu vrstu konceptualnog pisanja romana. Roman kao da nastaje između spontanog-autorefleksivnog (autofikcija) i javnog-interaktivnog (blog) književnog iskustva – što je na više nivoa savremen postupak.