Valter Benjamin je nametnuo toliko mnogo pitanja. A temeljno pitanje za raspravu i danas jeste: na koje načine je kapitalizam – religija?

Još od svoje prve manifestacije kapitalizam je protežiran kao demokratsko načelo posvećeno ljudskom progresu. Kao sistem u kojem se traga za interesima ljudi, nešto poput borbe protiv siromaštva. Međutim, ako ćemo biti precizni, na osnovu Veberovih razmatranja taj duh je preduzetnički. A taj interes je jedino lični interes. No, lični interes i preduzetnički duh su samo niži nivo u odnosu na čitav sistem tržišnih sila kojem su podređeni. A šta su te “sile”? I šta se nalazi između čoveka i tih “sila” tržišta? Da li su ekonomski autoriteti zapravo ”vlasnici” tih sila? Da li ekonomski autoriteti mogu, na nivou simboličke reprezentacije, biti religijski autoriteti?

Danas je potrebno ponovo se zapitati kakva je teološka dimenzija tržišnih mehanizama: dok se kapitalizam bavi produkcijom i reprodukcijom slobodnog tržišta, današnji ekonomisti se bave organizacionim strukturama kapitalizma kao dokse. Tako se, zapravo, bave produkcijom i reprodukcijom kapitalizma kao religije. A to ne bi moglo da se dešava da kapitalizam nije uspostavljen kao univerzalno, apsolutno i prirodno načelo, poput religije. Ovo su neki od najčešćih argumenata za veliku aboliciju kapitalizma. 1. Slobodno tržište kapitala trebalo bi prihvatiti za višu silu pošto je sveprisutno i sveodređujuće po naše živote. 2. Zakone tržišta bi, usled njihove glomazne snage, trebalo posmatrati kao prirodne zakone.

U savremenim preduzećima pojavila se koncepcija firme u kojoj radnici mogu uticati na izgled radnog okruženja, oblačiti se neformalno, otvoreno pokazivati entuzijazam, zvati šefa po imenu (Coneva, 2016.). U njoj ljudska bića ne stvaraju i ne grade već predstavljaju snopove likvidnih sredstava (Espeland i Hirš, 1990.). Već uveliko se govori o prelasku sa industrijskog na „finansijski“ kapitalizam, dok se subjekt svodi na puki upotrebni resurs, na ono što se slikovito u Britaniji naziva ’’hands’’. U tom aspektu važno je probuditi ‘’sreću’’ i to kroz ideologiju sreće koja postoji kao nju ejdž tekovina. Kapitalizam to eksploatiše na nov način. Ipak, sa jednom ostavštinom fordizma koji proklamuje: posao obavljaj sa oduševljenjem i neumorno.

Nasuprot svemu ovome treba se zapitati da li i danas tržišta ustanovljuju vrednosti, pa čak i moral? Šta znači ekonomsko blagostanje i da li je ekonomski raj u kapitalizmu moguće porediti sa teološkim rajem? Barem u smislu protivrečnih i opasnih pretpostavki da se u kapitalizmu čovek samorealizuje (iako je to u domenu ličnog interesa) te da je slobodno tržište opšte javno dobro (iako je suprotno).
Šta se dešava sa subjektivnošću subjekta u “religioznosti” kapitalizma, u radnom okruženju koje mu daje utisak odnosno senku života? I naposletku, da li se religioznost kapitalizma ponovo reaktivirala u vreme mere štednje?

Polazeći od Benjaminovog rada na temu kapitalizma kao religije, pokušaćemo da se uhvatimo u koštac sa brojnim današnjim implikacijama istog.

Ciklus razgovora ‘Angažovana lektira’’ je iniciran od strane Centra za studije medija i komunikacije, pri Visokoj školi za komunikacije u Beogradu.