Knjiga, u izdanju ”Radnog stola”, o kojoj ćemo govoriti večeras – naslovljena ”Pozorište je kontrolisano ludilo” – može da se čita kao uvod u misao i stvaralaštvo Hajnera Milera, ali i kao mogući nastavak recepcije jednog od nasjlavnijih nemačkih dramatičara i intelektualaca NDR, koji se, gradeći karijeru i u Zapadnoj Nemačkoj, osvrnuo na svoj život kao na život u dve diktature. A može se čitati i kao privatna istorija evropskog pozorišta druge polovine 20. veka.

Sa uvidom u dubinski raspon filozofske misli od Seneke i Euripida do Deleza i Gatarija, i sa suštinskim razumevanjem kriterijuma Šekspira i Brehta, Miler je u stanju da prepozna i saopšti čemu pozorište i umetnost služe, da to dovede u relaciju sa demokratskim društvima i civilizacijom. Podseća na definiciju (Roberta Vilsona) da je pozorište mašina slobode. Da, bez te mašine, na slobodu ne možemo da računamo.

Ipak, kaže da umetnost može uticati na politiku tako što je remeti, ali da postoji suštinska suprotstavljenosti interesa između umetnosti i politike. Svoj marksizam je spreman da dovede u pinjanje. Misli da ”umetnik izvesnog renomea od određenog trenutka ne može da bude političko biće u onom smislu da politika predstavlja cilj: ona može biti sredstvo ili materijal. Sve ostalo bilo bi laž. Ne verujem svojim političkim ubeđenjima, čak i kad ih imam. Dok pišem, nalazim se na drugom terenu, a tu mogu i da artikulišem sasvim drugačija ubeđenja.”