I sam razgovor postaje umetničko-politički čin. To je upotpunjeno snimanjem uživo. Kao i određenim konceptualnim sadržajima u vidu objekata i saopštenja (énoncés) što mogu biti posteri, letci, literatura, audio-ilustracije, odeća, mape i razni predmeti koji imaju diskurzivnu i performativnu funkciju. Ovakvim konceptom se publika i akteri razgovora udaljavaju od onoga što je (samo jedna) refleksija ili tumačenje određenog audio-vizuelnog fenomena i njegovih implikacija. Taj fenomen se sada doživljava kao okidač koji je potreban da se načini sopstvena, neponovljiva scena. A preduslov za razgovor jeste da suočimo sa sopstvenim limitima, možda i sa sopstvenom banalnošću.

Ova vrsta konceptualnog razgovora motivisana je činjenicom da tumačenju iz perspektive, pre svega, hermeneuta nedostaje eksplicitna, puna odgovornost za svako izjašnjavanje. Osoba koja ‘’tumači’’, komentariše, kritički sagledava – ne može samu sebe izuzeti. Navoditi da je ona sama neprisutna i ono što saopštava treba uzeti kao univerzalno. Jer takav gest stvara ”mistifikaciju” i takva misao je ideološka.

Dakle, sama hermeneutika je ono što treba prevazići, i imati u vidu da je ono što se se ”priča” o nekim delima – delo za sebe.

Moderira: Petar Protić