Srbija već nekoliko godina predstavlja tranzitnu zemlju u lancu interkontinentalnih migracija iz Afrike i Azije u Evropu, što je uslovilo značajan porast broja tražilaca azila u Srbiji u mladom azilnom sistemu uspostavljenom 2008. godine. Građani su se po prvi put u mestima gde žive susreli sa strancima drugih rasa, kultura i civilizacija ili čitali u medijima o imigrantima koji borave u lokalnim sredinama u unutrašnjosti Srbije. Nadležni državni organi, predstavnici vlasti i sudovi, nedovoljno obučeni i upoznati sa materijom azila, značajno utiču na proces valjanog funkcionisanja azilnog sistema, a odsustvo pravilnog i efikasnog funkcionisanja celog sistema dalje dodatno i posredno utiče i na stavove lokalnih građana prema tražiocima azila, koji suočeni sa strancima koji nemaju adekvatnu asistenciju u okviru azilnog sistema, stiču krivu predstavu o azilnoj populaciji, neosnovane strahove i predrasude, izloženi dodatno i političkim i drugim uticajima lokalnih političkih i interesnih grupa. U isto vreme, Srbija trpi veliki pritisak da omogući uslove za održivu integraciju svojih državljana koji u velikom broju kontunuirano odlaze u bogate evropske zemlje da traže azil. Naime, izuzetno siromašni građani Srbije, mahom romske ali i albanske, srpske i druge nacionalnosti, zbog nedostatka perspektive u Srbiji odlaze  da traže azil u razvijenijim evropskim državama. Njihovi neosnovani azilni zahtevi u zemljama Evropske unije uticali su na donosioce odluka u Uniji da uspostave mehanizam za ponovno uvođenje viza zemljama Zapadnog Balkana. Na ovaj način došlo je do realne opasnosti da građani Srbije mogu u skorijoj budućnosti ostati uskraćeni da putuju u zemlje Šengena bez vize. Ukidanje bezviznog režima bi usporilo dinamiku procesa pristupanja Srbije u EU, dok bi u isto vreme doprinelo dodatnoj stigmatizaciji već socijalno‐ekonomski ugroženih građana Srbije – odbijenih tražilaca azila u evropskim državama, koji bi bili okrivljeni za ponovno uvođenje viznog režima.