Gde god da odete, u kafić, restoran, autobus, na ulici, pa i u muzeju, videćete ljude koji fanatično ‘’klikću’’ na svojim mobilnim uređajima, bilo da traže neke infromacije na internetu, čitaju poštu, pišu poruke, gledaju snimke ili borave na društvenim mrežama.

 

Deca nam odrastaju s tim kao najnormalnijom pojavom, a sve češće nam je sasvim u redu da vidimo i starije ljude kao konzumente današnjih ‘’blagodeti’’.

U današnje doba čovek je usamljeniji nego ikad, što je apsurd, jer nikada nije bilo više dostupnih načina komuniciranja. To nas dovodi do zaključka – kvalitet komuniciranja je opao. Ljudi su se otuđili. Postavlja se pitanje umemo li uopšte još uvek da komuniciramo?

 

Sve je više samaca, optočenih svojim zidovima, brakovi ‘’pucaju’’ više i brže nego ikada, tradicija se gubi pod stopalima new age fenomena…

Nema se vremena, ni strpljenja, ni razumevanja, živimo u zlatnim kavezima današnjice.

Sreća, tuga, svako osećanje, pa čak kompletne ličnosti (imale ili ne dodirne tačke sa stvarnošću) žive svoj život na internetu.

 

Postavlja se pitanje, ako smo toga svesni, ma u kolikoj meri, šta ćemo uraditi s tim?

Hoćemo li i dalje živeti život prihvatajući sve što ga danas čini ili ćemo se podsetiti (jer nekada nije bilo tako i mi to znamo) kako je bilo lepo pričati, smejati se i plakati uživo?

 

Možda bismo onda bili srećniji, zadovoljniji, ispunjeniji… Možda bismo manje živeli prividan socijalni život, a više gradili ono što i jeste osnova života, onog pravog, sa velikim Ž.