Ako ikada, ne daj bože, umrem, neka mi ovo bude epitaf:

Jedini dokaz za postojanje boga koji mu je bio potreban bila je muzika.

 

„Elem, za vreme našeg katastrofalnog i idiotskog rata u Vijetnama, muzika je stalno bivala sve bolja, i bolja, i bolja. Taj rat smo, uzgred budi rečeno, izgubili. U Indokini nije mogao da se ponovo uspostavi red sve dok nas nisu išutirali napolje. Taj rat je jedino milionere pretvorio u milijardere. Današnji rat od milijardera pravi trilionere. E, to ja zovem napretkom.“

 
Citat iz poslednje knjige Kurta Vonegata, ”Čovek bez zemlje”, možda je najbolji način da se pisac koji je slavu stekao verovatno najduhovitijim antiratnim romanom ikad napisanim, ”Klanica pet”, pokloni publici. Deseta godišnjica njegove smrti povod je za okupljanje poštovalaca i razgovor o delu ovog autora. Kurt Vonegat je umro 11. aprila 2007. godine u 85. godini žaleći se, na stranicama već pomenute poslednje knjige, da mu teško pada samo zemljina teža i to što više nije u stanju da parkira automobil, uzgred razgovarajući sa sinom o smislu života.

Dr Vonegat je svom starom, teturavom ćalcu rekao ovo: ”Oče, mi smo tu da bismo pomogli jedni drugima da preguramo ovo, šta god to bilo.”