Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Neposredan povod za ovaj razgovor o književnosti Danila Kiša jeste činjenica da u vremenu posle piščeve smrti nastaju nove generacije Kišovih čitalaca i poštovalaca. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih se nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak, a veliki američki pisac Vilijam Volman čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. Nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti.

Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, po¬kazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.