Sve veći broj neformalnih načina obrazovanja – studije, razgovori, praktičan rad, različite grupe za samoobrazovanje – govore o potrebi za širenjem znanja, pogotovo u sferi levih politika koje su u suprotnosti sa dominantnom društvenom strukturom, te su prognane iz državnih univerziteta. Formalno obrazovanje tako ispušta značajne delove znanja, pogotovo kritičkog, koji bi morali da budu deo zvaničnih studijskih programa. Takođe, način rada u formalnom obrazovanju koji je hijerarhizovan, previše standardizovan i nefleksibilan, kao i okrenut ocenjivanju nasuprot sticanju znanja i pravljenju grešaka u tom procesu, bitno se razlikuje od egalitarnijih modela rada koji se praktikuju u neformalnim programima.

 

Kakvu alternativu nude studijski programi okrenuti femininističkim i marksističkim temama? Kako neformalno obrazovanje utiče na oblikovanje zajednice i političkog subjektiviteta? Koliki je uticaj neformalnih obrazovnih programa na širu zajednicu? Na koji način se ljudi mogu informisati o i učestvovati u ovakvim programima? Kako je način rada u ovim programima drugačiji od formalnih?