Četvrtak 17. oktobar 17.00 – 21.00h, Tribinska sala Doma omladine Beograda
17h, predavanje: Aleksandar Lojpur – Kardelj tvorac utopije ili alternative ”liberalnoj demokratiji”
19h, okrugli sto: DA LI JE MOGUĆA RESTITUCIJA DRUŠTVENE SVOJINE?

Petak 18. oktobar 15.30 – 20.00h, Tribinska sala Doma omladine Beograda
15.30h, predavanje: Slobodan Karamanić – Društvena svojina u Jugoslaviji: između klasnog i neodređenog
17h, okrugli sto: ZADRUGARSTVO I DRUŠTVENA SVOJINA

Subota 19. oktobar 17.00 – 21.00h, Centar za kulturnu dekontaminaciju
17h, predavanje: Nada Novaković – Samupravljanje i radnici
19h, predavanje: Aleksandar Kraus – Kardelj i zakon o udruženom radu

Nedelja 20. oktobar 17.00 – 21.00h, Tribinska sala Doma omladine Beograda
17h, čitanje teksta Darka Suvina – Ekonomsko-političke perspektive Borisa Kidriča kao iznevjerena dezalijenacija
19h, predavanje: Olivera Milosavljević – Boris Kidrič u svom vremenu

Ponedeljak 21. oktobar 16.00 – 18.30h, Tribinska sala Doma omladine Beograda
16 – 18.30h, okrugli sto: SAMOUPRAVLJANJE – SISTEM UPRAVLJANJA DRŽAVOM

Društvena svojina i samoupravljanje: da li je moguće društvo bez države?

Društvena svojina i samoupravljanje dva su ključna koncepta jugoslovenskog socijalizma, a Boris Kidrič i Edvard Kardelj su dva ključna autora i mislioca društvene svojine i samoupravljanja. Činjenica je da samoupravljanje nije došlo do pune ralizacije kako je zamišljeno tj. samoupravljanje kao zamena pojma države i pratije. Društvena svojina je u velikoj meri odgovor na taj nedostatak. Međutim, ako je samoupravljanje kao politički i ekonomski sistem dobro poznato, konceptualizovano i mišljeno, društvena svojina je ostala u senci samoupravljanja, neki netematizovani ostatak i višak koji prati samoupravljanje, ali koji ostaje samorazumljiv i netematizovan.

Danas, istorijski prisustvujemo poslednjim nasilnim operacijima da se društveno vlasništvo potpuno izbriše iz aktualnosti. Ono postoji samo kroz postupak privatizacije. Postoje samoorganizovane radničke grupe koje i dalje legitimnost svoje borbe crpu iz koncepta društvene svojine. Postavlja se pitanje da li je moguće nanovo mislti drštvenu svojinu, kao svojinu bez titulara, odnosno svojinu koja je u vlasništvu društva.
Osnovni problem sa društvenom svojinom danas je kako misliti društvo koje bi moglo da proizvodi društvenu svojinu i koje nije skup pojedinaca i interesnih grupa, nego delova racepljenog subjekta koji se susreću u zajedničkom ekonomsko-političkom činu (common-ication) i čija će reprezentacija uvek biti su-pojavljanje. Dakle, radi se o tome da čin – događaj dobije ime, a ne da ga dobije telo pojedinca ili grupe, a društvo je skup tih čin-jenica. Čovek bez svojstava je zapravo društveni subjekt koji se konstituše kroz operacije ukrštanja singularnosti i mnoštva bez izuzetka, dakle čovek bez imena i nasleđa. Titular društvene svojine u ovoj perspektivi bi bio čin pojavljivanja takvog društva koje bi moglo da ga proizvodi, a da to nije ni fizicko, ni pravno telo ili lice, nego ljudski čin, a da je politički subjekt zapravo odnos/rascep koji se proizvodi unutar sebe.

Ali, koje društvo proizvodi svojinu bez svojstava, koja je stanlno u su-pojavljivanju, a koja ne može da artikuliše ni reč JA, ne zato što je ničija, nego upravo suprutno, zato što je potpuno izjednačena sa procesom pojavljivanja subjekta? Gde je momenat refleksije u takavom društvenom subjektu, odnosno momenat kada postaje otuđen sam od sebe da bi mogao da postane sistem? Taj rascep se pojavljuje u čoveku (koji se kao mnoštvo su-pojavljuje u društvu) sa njegovim funkcionisanjem u sistemu upravljanja, gde se čovek pojavljuje kao zastupnik sebe i drugih, kao objekat u sistemu reprezentacije, kao glas (vote) u demokratskom sistemu ili glas (voice) u debati oko konsenzusa (koji je složeniji, ali ipak ima momenat artikulacije-odlučivanja).

Sistem privatne svojine projektuje unazad to mesto reprezentacije nad pojmom svojine i zahteva izjednačavanja reprezenta (svojstvo) sa upravljanjem “njegovom” svojinom, tzv. integritet. SFRJ je omugućila postojanje rascepa između upravljanja i svojine, i tako stavila pitanje identiteta u drugi plan. Pojam radnika nije bilo identitet, već je trebalo da bude društveni dogovor, koji imenuje rascep između svojine i upravljanja, ali vremenom je postajao sve više i više kolektivni društveni ugovor sa partijom i srednjom klasom, koji je izjednačio radnika sa njegovim ugovornim (delegiranim) mestom u sistemu upravljanja, tj. radnik je time postajao fizičko telo, pravni subjekt, identitet, a ne ime rascepa – upravo tog rascepa koji bi omogućio radničku subjektivaciju.

Deo sistema upravljanja u SFRJ bio je zakonski okvir, ali je jasno da zakon kao takav nije mogao da izađe na kraj sa pojmom društvene svojine. Definicija tog pojema je ostala negativna – to što nije bilo koja druga forma svojine. Operativni sistem nije mogao da izmisli društvo bez tela i tla i zakon bez temelja. Kako operacionalizovati rascep između svojine i upravljanja? Kako bi rascep mogao da postane sistem?

Slobodan Karamanić
Društvena svojina u Jugoslaviji: između klasnog i neodređenog

Izlaganje polazi od hipoteze da se kategorija “društvene svojine” u Jugoslaviji ne može posmatrati izvan konteksta marksističkog shvatanja o nužnosti “odumiranja države”. Drugim rečima, o smislu i egzistenciji društvenog vlasništva u jugoslovenskom samoupravljanju ne možemo govoriti izvan perspektive dijalektičkog procesa emancipacije rada, kroz istovremeno razaranje starih institucija (buržoaske) klasne dominacije i kreiranje novih formi demokratije pod dominacijom radničke klase. Iz tog ugla biće naglašeno da kategorija “društvene svojine” sadrži u sebi dva dijalektička pola: s jedne strane, ovaj oblik svojine je, ma kako to paradoksalno bilo, izraz klasnih interesa radničke klase, radnog naroda ili radnog čoveka, dok je, sa druge strane, društvena svojina neodredljiva u pravnom smislu, budući da osnovni uslov emancipacije proletarijata nije njihovo pretvaranje u vlasnike već ukidanje dominacije vlasništva kao takvog (otuda i čuvena definicija društvene svojine kao “svačije i ničije”).
Kroz analizu tekstova E. Kardelja i ostalih utemeljivača jugoslovenskog socijalističkog projekta, izlaganje će takođe pokušati da ispita u kojoj su meri neka rešenja i razvojni pravci “podruštvljavanja” svojinskih odnosa i “samoupravljanja” u Jugoslaviji bili saobraženi logici svog vlastitog pojma (“odumiranja države”), a koliko su mu bili spoljašnji, heteronomni ili čak antagonistički.

Aleksandar Kraus
Kardelj i zakon o udruženom radu

Zakon o udruženom radu, kruna Kardeljevog teoretskog i praktičnog doprinosa razvoju socijalizma na osnovama samoupravljanja. Revolucionarni značaj tog zakona. Praktična primena. Iskustva iz prakse i predlozi dopuna i korekcija iz ugla managementa. Otpori iz centara republičkih nacionalnih ekonomija. Dogovorna ekonomija. Međunarodni odjek zakona o udruženom radu. Evrokomunizam u Italiji i Francuskoj. Upravljanje promenama u američkim kompanijama na bazi japanskog iskustva. Osvrt iz današnjeg ugla. 1982/83 – dokumenti komisije za stabilizaciju.

Aleksandar Lojpur
Kardelj tvorac utopije ili alternative ”liberalnoj demokratiji”

Kardeljev sistem socijalističkog samoupravljanja je urušen sa raspadom Jugoslavije kao države u kojoj je razvijan i u kojoj je uspostavljen. Zbog njegove unikatnosti i okolnosti da je živeo relativno kratko, danas se na taj sistem gleda kao na jednu od mnogobrojnih utopija. Ali, danas smo svi svedoci i aktivni učesnici urušavanja klasičnog političkog i ekonomskog sistema zasnovanog na privatnoj svojini, kojeg nazivamo liberalnom demokratijom. U previše velikom broju država srednji sloj nestaje, polarizacija na ektremno bogatu manjinu i ekstremno siromašnu većinu preti da dovede do potpunog haotičnog raspada uređenja. Mnoge sada marginalne grupe uviđaju problem i tragaju za alternativama. Jugoslovensko iskustvo pokazuje da postoji održiva alternativa, pogotovo za zemlje bivše Jugoslavije. Ono će možda pomoći da danas marginalne grupe postanu «main stream» elite.

Nada Novaković
Samupravljanje i radnici

Osnovna teza od koje se u istraživanju odnosa radnika i samoupravljanja polazi glasi: u Jugoslaviji je stvorena radnička klasa u čije ime se vladalo i razvijalo samoupravljanje. Ono nije bilo proizvod kolektivne potrebe i klasnih interesa radnika kao “klase za sebe”, već je nametnuto “odozgo”, od strane političke elite. Radnička je klasa tokom tri decenije prešla put od masovne, relativno homogene grupacije, ili “klase po sebi”, do raslojene i razmrvljene grupacije, koja je bila podobna da prihvati nove kolektivističke ideologije i politike. Jedna od najopasnijih i najprivlačnijih bio je nacionalizam. Takav izbor doneo je propast radničkoj klasi, razbijanje i društva i zajedničke države.

Darko Suvin
Ekonomsko- političke perspektive Borisa Kidriča kao iznevjerena dezalijenacija

U ovom eseju želim razjasniti značaj shvaćanja političke ekonomije i radikalno demokratske perspektive početnog socijalizma u Borisa Kidriča za stvaranje kao i za aporije SFRJ, a time i za naš pogled na horizonte (ne samo) tog društva danas. Polazim od aksioma da je svaka inteligentno obrazložena oslobodilačka alternativa kapitalizmu vrijedna pažnje, a pogotovo je neophodna u ovoj epohi divljeg i čovjekomrzačkog kapitalizma. Prema tome neću obrazlagati napr. svoje zamjerke pojmu socijalizma, nego Kidričeve horizonte i argumentaciju. Njegovo drugo veliko i veoma značajno polje rada, naime priprema i izvođenje Narodno-oslobodilačke borbe i revolucije u Sloveniji organizacijom Osvobodilne fronte, ostat će potpuno van mog dometa. Stoga ovaj prvi pristup ne pretendira na zaokruženi zaključak o značenju revolucionera i državnika Kidriča.

Olivera Milosavljević
Boris Kidrič u svom vremenu
Budući da je umro 1953. godine, Boris Kidrič nije doziveo razvoj svojih ideja ka samoupravljanju. Predavanje će se baviti Kidričevim odnosom prema nacionalizmu, republikanizmu i radničkom upravljanju.

 

Ovaj program podržan je od strane Fondacije Roza Luksemburg.