Foto: David Stanley

Ulaznice za koncert dostupne su na prodajnim mestima i onlajn putem sistema eFinity.

Koncert je realizovan uz pordšku SOKOJ-a.

 

Vaš autorski rad je snažno vezan za savremeni džez. Kako se kroz dosadašnje iskustvo oblikovao Vaš muzički izraz i šta Vam je kao autoru najvažnije u stvaralačkom procesu?

Đorđe Kujundžić: Većina muzike koju napišem zapravo dolazi iz vremena koje provedem sa instrumentom u kombinaciji sa trenutnim duševnim stanjem koje je u tom trenutku podstaknuto i inspirisano na stvaranje. To može biti utisak posle nekog dobrog filma ili knjige, putovanja, neke pozorišne predstave, bilo šta što dovodi do vibriranja čovekovih emocija. Naravno, nekad su u pitanju i one negativne emocije poput frustracije ili besa, ali i to su normalna stanja u kojima se svi neretko nalazimo. Što se tiče muzike koja me inspiriše, u trenutku stvaranja albuma „The Sound of Night“ bio sam inspirisan albumima poput „Soul Connection“ Duška Gojkovića i „Moanin“ Art Blekija i Džez Mesindžersa. Ono što mi je bilo fascinantno je jednostavnost i nepretencioznost ove muzike, a sa druge strane jedna ogromna unutrašnja snaga i intenzitet boja koje se ispoljavaju kroz te melodije, harmoniju i ritam.

Na albumu „The Sound of Night“ okupili ste kvartet sa kojim ste snimili svoje autorske kompozicije. Kako su kolege iz sastava doprinele njihovom zvuku i konačnoj formi?

Đorđe Kujundžić: Muzičari iz mog kvarteta su izuzetni u svom umeću sviranja instrumenta i poznavanja muzike. Njihovi karakteri takođe su na neki skriveni način podređeni muzici i u svakome od nas konstantno se dešava neka vibracija. Iz tih razloga, ceo proces oko ovog benda i učenja muzike i njenog zajedničkog izvođenja je prirodan, ali istovremeno i pun dinamike. Mi smo još uvek u potrazi za zvukom i ta potraga se verovatno nikada neće završiti, a to je za mene lepota i uzbuđenje.

Istovremeno radite sa sastavima različitih poetika, od Nikolov-Ivanović Undecteta i Naked do Big benda RTS. Šta Vam takva raznovrsnost donosi kao muzičaru i kako se odražava na Vaš autorski rad?

Đorđe Kujundžić: Kroz svoje muzičko obrazovanje klasične muzike, još u nižoj školi sam stekao naviku i disciplinu da sviram vrlo raznolik repertoar. Pod tim mislim na kompozitore, epohe, kamerne sastave, itd. Tu naviku sam zadržao do danas i uvek se trudim da bilo koju muziku sa kojom se susretnem posmatram na isti način – sve moram da odsviram tačno i precizno, onoliko koliko sam za to sposovan, i da pritom budem siguran i opušten, da bi mogla do izražaja da dođe i moja muzikalnost. To podrazumeva svakodnevno vežbanje instrumenta i mnogo vremena posvećeno slušanju muzike. Svi sastavi i bendovi sa kojima sam do sada sarađivao za mene predstavljaju jednu ogromnu riznicu iskustva i znanja koje mi pomažu u muzičkom izvođenju i stvaralaštvu.

Beogradski džez festival već decenijama predstavlja važnu tačku domaće džez scene. Šta Vam znači da na njemu sada nastupite sa sopstvenim autorskim projektom i u kojoj meri je festival važan za razvoj domaćih muzičara, ali i džez scene uopšte?

Đorđe Kujundžić: Na džez festival u Beogradu sam počeo da dolazim kao srednjoškolac. Išao sam sa svojim drugarom i kolegom i obično bismo kupovali ulaznice za ceo festival. To su mi možda najuzbudljivija i najlepša sećanja na taj deo mladosti – upoznavanje sa noćnim Beogradom kroz džez. U tom periodu ja sam bio u srednjoj muzičkoj školi, vreme sa instrumentom sam provodio vežbajući Baha i Mocarta, i za mene je džez bio nešto novo i misteriozno, a na neki neobjašnjivi način, i nešto jako blisko. Za mene, tih nekoliko dana u oktobru dok traje džez festival, je najlepši i najinteresantniji period u godini. To sam prepoznao u detinjstvu i tako će verovatno ostati zauvek. Iz svih tih razloga, i dalje mi je potpuno neverovatno što ću imati priliku da sviram na festivalu, i verovaću da se to dešava tek kad se popnem na binu.

Foto: David Stanley

Šta publika može da očekuje od Vašeg nastupa na 42. Beogradskom džez festivalu i šta biste voleli da joj ostane kao utisak nakon koncerta?

Đorđe Kujundžić: Definitnivno moj instrument, a to je bariton saksofon. Mislim da će publici ostati u sećanju da dugo pre i posle toga nisu čuli bariton saksofon kao glavni solističi instrument na našem festivalu.

Jam session je deo tradicije Beogradskog džez festivala i prostor za susret muzičara kroz improvizaciju. Nakon koncerta Vašeg kvarteta, sa kolegama – Dušanom Petrovićem (gitara), Nikolom Bugarčićem (kontrabas) i Nikolom Banovićem (bubnjevi) ćete započeti i ovogodišnji džem-sešn, koji je ujedno i poslednji festivalski program. Čemu se najviše radujete u tom zajedničkom muziciranju sa kolegama, naročito sa gostima iz inostranstva sa kojima niste imali priliku da delite scenu?

Đorđe Kujundžić: Samo jedva čekam da se popnemo na binu i da zasviramo, a muzika će sama da odradi svoje. Od kada su mi javili da smo izabrani da budemo deo programa sam uzbuđen i konsantno pod 0.5 promila treme. Verujem da će biti svima uzbudljivo.

Organizator festivala je Dom omladine Beograda. Pokrovitelji su Grad Beograd – Gradska uprava – Sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Prijatelji festivala su SOKOJ i DPC Networks. Festival podržavaju Italijanski institut za kulturu u Beogradu, Institut Servantes, Ambasada Portugala i Institut Kamoeš, Zbigniew Seifert Foundation i Mid Atlantic Arts. Kreativni koncept i vizuelni identitet festivala potpisuje Agencija McCann Beograd.