Španija u ovoj predstavi postoji na granici između stvarnosti i sećanja. Ona se pojavljuje kroz zvuk gitara, ritam perkusija, pokret plesa, svetlost i senku — lepa i surova, bliska, a istovremeno nedostižna.

Kroz različite forme flamenka pred publikom se ne otkriva toliko putovanje kroz gradove Španije, koliko unutrašnji put čoveka koji pokušava da razume tu kulturu i svet koji mu se kroz nju otvara, a postepeno se suočava sa pitanjima o samome sebi.

„Pisma iz Španije“ je predstava o putovanju, snu, sećanju i traganju za mestom koje možemo nazvati svojim.