Foto: Andrea Schlemmer

 

U inostranstvu ste se školovali i odlučili da u inostranstvu i gradite svoju karijeru, kao i mnoge Vaše kolege. Koje su prednosti, a koje mane te odluke? Mislite li da je moguće dostići visoke domete u karijeri džez muzičara ako ostanete u Srbiji?

Irina Karamarković: Smatram da apsolutno ne postoje mane moje odluke da se školujem i gradim svoju karijeru u inostranstvu. Krajem devedesetih godina u Srbiji nije bilo odgovarajućih akademskih institucija za studiranje džeza i popularne muzike. Grac je imao sistem rotirajućih profesura – krajem devedesetih i početkom novog veka je to bilo najbolje mesto u Univerzumu za studiranje džez pevanja, presrećna sam zbog toga što sam bila u prilici da ostvarim iskustvo tog vremena. Predavali su nam Mark Murphy, Sheila Jordan, Jay Clayton, Tom Lellis, itd.
Naravno da mi ponekad nedostaju mama, tata, šurnjaja i snaja – ali to je valjda tako u životu svake odrasle osobe.

Ne mislim da je moguće dostići „visoke domete“ (šta god to značilo) u karijeri džez muzičara/muzičarke ako ostanete u Srbiji, u Srbiji muzeji prokišnjavaju i ljude vrlo retko zanima džez. „Home Is Where the Washing Machine Is“ je jedan od mojih projekata koji se bavi ispitivanjem nomadstva ljudi koji se profesionalno bave muzikom. Bitno je imati neku bazu, ona može biti u Srbiji – ali u svakom slučaju morate mnogo da putujete i da živite iz kofera kao Sport Billy, ne možete svaki dan da svirate u Beogradu, niste Miles Davis, niste u Blue Note-u, nije zlatno doba.

Bitno mi je da napomenem da samu sebe ne vidim prvenstveno kao džez umetnicu, improvizovana muzika je moja ljubav. I niko ne živi isključivo od džeza, moja disertacija koja se bavi radnim i proizvodnim uslovima muzičara i muzičarki na austrijskoj džez i improvizovanoj sceni to potvrđuje.

 

Kako vidite stanje na aktuelnoj srpskoj džez sceni? Gde smo u odnosu na Zapadnu Evropu, po Vašem mišljenju?

Irina Karamarković:  Nisam nimalo optimistična po pitanju stanja na aktuelnoj džez sceni u Srbiji.

Gde smo u odnosu na Zapadnu Evropu?

1) Mnogo kasnimo sa akademskim institucijama. Npr. džez odsek u Gracu je osnovan pre 53 godine, džez odsek na FMU 47 godina kasnije. I onda me pitaju zašto sam otišla iz zemlje, ne mogu da čekam 47 godina, Mark Murphy je umro u međuvremenu.

2) Još uvek nismo spremni za bolji tretman domaćih muzičara i muzičarki, još uvek se odnosimo prema njima kao na svadbi u Kusturicinom filmu. Moje kolege i koleginice zarađuju 3000 dinara za tezgu u nekom od beogradskih džez klubova sa srednjevekovnim tehničkim mogućnostima.
Zašto da ustanem iz kreveta, da se upevam, obučem, našminkam, napravim sebi loknice, stanem na štikle, uzmem taksi, nosim bubanj, nerviram se na tonskoj probi i zašto da opominjem publiku da ne pričaju tokom bas sola kao da sam vaspitačica u obdaništu? Zašto bih ja sve to sebi uradila za 3000 dinara? Ne vidim razlog. Zašto da patim dok publika priča tokom bas sola? Valjda su oni došli da slušaju koncert, a ne koncert njih. Zbog generalnog tretmana, novca i kulture slušanja izuzetno retko nastupam u Srbiji, uglavnom to radim zbog mame, tate, šurnjaje, snaje…

3) Estetski smo zarđali, programska estetika nam je zaostala. Mainstream vlada – American Songbook zauvek. Dokle? Pitam se gde su danas domaće ploče koje znače nešto? Nešto kao stav, nešto kao “We Insist! Max Roach’s Freedom Now Suite”? Kvalitet instrumentalista i instrumentalistkinja je danas mnogo bolji, istovremeno se suočavamo sa fenomenom da ističe što nemaju sta da kažu. Ja lično ne želim da čujem još jednu “Misty” interpretaciju,  još jednu “Giant Steps” transkripciju, milionitu verziju „Summertime“-a, još jedan „Tribute to Ella“ album, itd. To je užasno dosadno. Slušaću Elu ako mi se sluša Ela (to neće biti često zbog toga što me više zanima savremena muzika), neću da slušam nekog ko opet peva Elu, bolje samu/samog sebe da peva i da piše originalne kompozicije. Moj tata bi voleo da mu otpevam „Summertime“, ali neću i tačka. Non serviam.

4) Gde smo još? U mačizmu. Imamo vrlo malo kompetentnih žena na sceni, uglavnom su to pevačice, svega njih nekoliko sa instrumentalnim mentalitetom.

5) Treba svi sebi da postavimo pitanje – šta džez danas znači uopšte? Da li je to neka relikvija, da li sada svi moraju da ponavljaju Parkerova sola do iznemoglosti i da uvenu u bibap eri? Da li smo propustili spajanje džeza sa improvizovanom, eksperimentalnom, savremenom muzikom? Da li smo propustili eksperimentisanje sa drugim postavama, na drugim jezicima, bavljenje nekim drugim repertoarom? Da li smo zaobišli umetničke teme koje su političke i imaju nekakvu društvenu relevantnost? Da li smo propustili da ubedimo publiku da ostane uz nas, da ne ode u sledeći reality show? Džez je protest, džez je nastao kao protest – bez te dimenzije, džez ume da bude strašno dosadna muzika. Ja volim organizovane regionalne strukture i evropski džez – skandinavske zemlje su dobar primer.

 

Foto: Andrea Schlemmer

Na 34. Beogradskom džez festivalu prvi put ćete predstaviti program sa albuma “Songs from Kosovo” – recite nam nešto više o tom projektu, kao i o sastavu u kojem ćete nastupiti. Kako je koncipiran program koji ćete izvesti pred beogradskom publikom?

Irina Karamarković: „Songs from Kosovo“ je ploča kojoj se uvek vraćam. Izdala sam je pre 10 godina sa sledećim kolegama: Stefan Heckel (p), Wolfram Derschmidt (b), Viktor Palić (d).  U Beogradu pored mene sviraju Stefan Heckel (p), Miloš Čolović (b) i Anđelko Stupar (d).
Teško mi je da pričam i pišem o stvarima koje sviram/pevam. Album je uglavnom baziran na etnomuzikološkom radu Miodraga A. Vasiljevića. Moj pokojni deda (kompozitor Petar Đorđević) i moja mama (kompozitorka i violinistkinja Gordana Karamarković) su se intenzivno bavili kosovskim folklorom u svojim kompozicijama i aranzmanima. Ja sam isto osetila tu potrebu –  osećam povezanost sa tom muzikom i htela sam da je učinim pristupačnom široj publici.
Takođe sam htela da je drugačije strukturišem, reharmonizujem, da promenim tempa, da interpretiram slobodno i svoje, novo. Istovremeno sam dosledno izbegavala patos i svevišnji neukus fuzije world music & džez momenata u kombinaciji sa kosovskim bitkama.
Album je posvećen mojoj porodici. Na omotu je peglica u kojoj su pobegli iz Prištine tokom poslednjeg rata. Uglavnom mi je loše kad god čujem jeftinu fusion muziku kad opali po večnoj kosovskoj temi – pompezno, sa silikonskim ustima koja se njišu u narodnim nošnjama i ispunjavaju standardni kliše, sa bljak voicing momentima i fake herojskom patnjom.
E, ovo nije to.
Ovo je kao dug jednom čitavom životu.
Ovo je kao Mingus kad se iznervira.

 

Foto: Claudia Fischer

 

Šta za Vas predstavlja prilika da nastupite na ovogodišnjem Beogradskom džez festivalu?

Irina Karamarković:  Home run. Susret. Sreća. Radost.
Ovo je prilika da moja porodica, moji prijatelji i prijateljice i moja publika dođu i čuju Irinu sa bendom na džez festivalu. Nemaju često tu mogućnost.
Kao tinejdžerka sam skupljala novac i klackala se u Kosmet Turs autobusima iz Prištine do Beograda da bih slušala neke zanimljive koncerte na Beogradskom džez festivalu.
U mojoj disertaciji sam delimično analizirala programe džez festivala u Beogradu, Sarajevu i Ljubljani i upoređivala ih sa programima džez festivala u Austriji.
Krajnje je vreme bilo da zasviram.

Nastupe kojih izvođača na ovogodišnjem BDŽF biste, kao muzičarka, preporučili publici?

Irina Karamarković:  Fish in Oil, naravno. To je u jednoj drugoj postavi bio moj drugi bend u životu i njih zaista ne treba da propustite.

Slogan ovogodišnjeg BDŽF-a je „Bez granica“. Kako vidite džez muziku u 21. veku? Da li ima još granica koje treba pomeriti?

Irina Karamarković:  Džez je mrtav.  Ubili su ga gore pomenuti tribute albumi, American Songbook, konceptualno neinteresantne i istovremeno dobro odsvirane ploče, sideman/sidewoman mentalitet i socijalna nerelevantnost.
Vidim savremenu muziku, improvizovanu, novu, političku, uzbudljivu, eksperimentalnu, neustrašivu, muziku koja se stapa sa ostalim umetničkim formama.
Vidim kako se literatura, arhitektura, performans, muzika, pozorište, umetnost u otvorenom prostoru & whatever stapaju u jedno, ne vidim granice.
Samo ponekad osećam da ih treba pomeriti.
Uvek znam da je neophodno raditi na neprekidnom pomeranju tih granica, čak i kada su one samo imaginarne.
„Ko stoji ne postoji“.