Klaus Nomi je tragično završio svoj život avgusta meseca 1983. nakon izgubljene borbe sa AIDS-om. Tokom svog života on je izdao dva albuma:  Klaus Nomi i Simple Man.

 

U znak sećanja na Klausa Nomija Gej lezbejski info centar, Merlinka festival i Dom omladine Beograda, u petak 6. septembra od 20h organizuju projekciju dokumentarca Nomijeva pesma i izložbu fotografija: https://www.domomladine.org/filmovi/klaus-nomi-secanje-na-legendu/

Klaus Nomi je rođen kao Klaus Sperber u Bavarskim Alpima daleke 1944. Odrastao je u zapadnoj Nemačkoj i zapadnom Berlinu konkretno. Svoju ljubav prema operi i šminci otkrio je dok je radio kao dete kao pomoćnik u Opera Houseu u Nemačkoj.

Kao tinejdžer školovao se u školi muzike u Berlinu. Kasnije je radio kao razvodnik u Berlinskoj operi. Njegov prvi javni nastup bilo je izvođenje Mocartovog dela „Bastien, Bastien“ u Bernu u Švajcarskoj.  
Klaus se preselio u Njujork početkom 1970-ih. Klaus Nomi je kao scenska pojava kreiran 1978. uz plesača Boya Adriana. Ime Nomi je anagram sci-fi magazina tog vremena OMNI. Nomijev lik je predstavljen u Irving Plaza klubu u Njujorku tokom četvorodnevnog dešavanja New Wave Vaudeville. Sledeće gde se Nomi pojavio je u veoma uticajnom underground filmu u režiji Andersa Grafstroma „The Long Island Four“. Švedski režiser Anders Grafstrom je potom poginuo u saobraćajnoj nesreći, a Nomijev prvi album je bio posvećen njemu. David Bowie je bio izuzetno impresioniran filmom i tako je došlo do saradnje između njih. Nomi je zapevao prateće vokale Bowieju u Saturday Night Live-u. Izvedene su tri pesme: The Man Who Sold The World, TVC15 i Boys Keep Swinging.

Nomijev drugi album nazvan ˝Simple Man˝ je izašao novembra 1982.

Već u januaru 1983. godine Klaus je bio veoma bolestan. Nekoliko događaja je organizovano da se prikupe finansijska sredstva za troškove njegovog lečenja, ali je Nomi umro u avgustu iste godine.
Nakon njegove smrti izašla je ploča „Klaus Nomi Encore!“ na kojoj su se našle i prethodno neobjavljene „Fanfare“, „Can’t Help Falling In Love“ i obrada dela Roberta Schumanna „Der Nussbaum“.
Režiser Andrew Horn snimio je 2004. godine dokumentarac „The Nomi Song“ koji je na Berlinalu dobio Teddy nagradu za najbolji dokumentarac. Film će biti prikazan u petak 6. septembra 2013. u 20 časova u Domu omladine Beograda.

Nomi je govorio: „Ja svemu prilazim kao potpuni autsajder. To je jedini način na koji mogu da kršim sva pravila. Prisetite se da je sama moja pozadina života čudna – klasična nemačka opera… Za mene samog je bilo šokirajuće da pevam operu u falseto sopranu u Nemačkoj. To je tek bilo još jedno pravilo koje sam kršio. A to se jednostavno nije smelo. Danas mi pomaže to što isti ti rock i pop pravac koji naizgled nemaju nikakva pravila su u stvari jako konzervativni sami po sebi kao i sama klasična muzika. Ponekad kad pevam ja prosto poverujem u reči koje pevam, samu ariju se trudim da učinim što dirljivijom, na neki način pokušavam da prevaziđem tu pesmu i izvođenjem joj dam jedno novo značenje. U mojim nastupima postoje jako dirljivi momenti kao i oni koji su zabavni. Prosto uzmem nešto što mi se dogodilo, nešto što sam prošao i postavim ga u jedno sasvim nepoznato okruženje.“

„Uvek sam voleo rock´n´roll. Za mene je kada sam imao 12 godina najveće ime rock´n´rolla bio upravo Elvis Presley. Kupio sam „King Creole“ ploču i krio sam je u podrumu, ali ju je moja majka pronašla i naterala me je da odem da je zamenim za opere u izvođenju Marije Callas. No i to je ono što mi se sviđalo. I kad god sam kupovao neku rock´n´roll ploču ja bih kupio i jednu ploču klasične muzike. Voleo sam jedno podjednako kao i drugo.“