Jednog letnjeg prepodneva dve žene, umetnica na rezidensu i njena asistentkinja, rešile su da posete ženski manastir i saznaju nešto o životu ove zajednice. Dok su hodale gradom u kojem se čulo na stotine crkvenih zvona, razrađivale su strategiju na koji način da uspostave komunikaciju, ne znajući šta ih čeka iza zatvorenih vrata ženskog manastira. Pozvonile su na prva na koja su naišle. Ubrzo se ukazala ljubazna časna sestra, nastojnica iz reda Arme Schulschwestern (Siromašne školske sestre), koja ih je smestila u salon.

 

 

I INTERESOVANJE

PRVI GLAS: Mene bi zanimalo da nam kažeš zašto si odlučila da se baviš pitanjem žena u okviru katoličke crkve?

DRUGI GLAS: Uvek su me intrigirale kontradiktornosti unutar određenih hijerarhijskih struktura, odnosno ambivalentne pozicije koje otvaraju put višeslojnim interpretacijama. Čim sam se upustila u istraživanje časnih sestara, došla sam do informacije da se manastiri širom Evrope i Amerike zatvaraju zbog nedostatka interesovanja mladih za ovaj poziv. Tada su se pokrenula pitanja i o njihovom razvitku kroz istoriju, kao i o ulozi u sadašnjem trenutku. Neosporan je značaj sestrinstava u edukaciji žena u prošlosti, posebno onih iz siromašnih porodica, kao i u humanitarnom radu. Međutim, na koje načine bismo mogli da objasnimo njihov deficit u sadašnjem trenutku, koji potencijalno vodi ka izumiranju ovog poziva. Tu se otvaraju mnoga pitanja, a pre svega koliko taj aktivistički duh sestrinstava kroz istoriju može da se dovede u vezu sa feminističkim praksama. Malo sam u tom trenutku znala o časnim sestrama, posebno školskim sestrama, nisam podvlačila neku jasnu razliku između njih i kontemplativnih ženskih monaških redova, odnosno opatica.

TREĆI GLAS: Postoji li razlika između monahinje, opatice i časne sestre?

PRVI GLAS: Razlika je najpre u zaduženjima i misiji, a to se odražava i na stepen izolacije. Kontemplativni redovi su prevashodno posvećeni molitvi i one su uglavnom zatvorene u samostanima, u strogo ograđenom prostoru. Postoje i redovi časnih sestara koji uključuju školske sestre, bolničarke i one koje se bave humanitarnim radom, što podrazumeva manji stepen izolacije.

TREĆI GLAS: Dakle ono što ti hoćeš da kažeš je da se tvoje zanimanje za ovu temu praktično ne bi ni realizovalo da ti sticajem okolnosti nisi dobila baš tu rezidenciju?

DRUGI GLAS: To je sasvim moguće. Međutim, s obzirom na moja interesovanja za marginalizovane ili skrivene identitete i društvene grupacije, verovatno bi se slično istraživanje u jednom trenutku svakako desilo. Nekom logikom stvari moguće je sasvim da bih se kad tad zainteresovala za ovakve zajednice, mada nisam sigura da su mi monahinje u pravoslavnoj crkvi posebno interesantna tema, tim pre što nema školskih redova. Takođe moram da naglasim da je rad sa monaškim redovima užasno pipav teren, jer postoji veoma striktna hijerarhija unutar crkvenog sistema i tih zajednica.

 

II DREG

DRUGI GLAS: Jedna od sestara je podelila sa nama impresiju da kada je obučena kao časna sestra, odnosno kada je u svojoj oficijalnoj odeći u gradu je drugačije tretiraju, pitaju je koliko je sati, kako da pronađu neku lokaciju, prolaznici se obraćaju za pomoć, ali kada nema tu odoru onda je drugačije.

TREĆI GLAS: Kakvu ulogu ima dreg u kontekstu monaških redova, šta je zapravo tu sakralno, šta je profano, koja je sad to granica koja se probija između tvog svetovnog života? Meni je to veoma intrigantno pitanje, koje može da se razmatra i u katoličkom, i u pravoslanom kontekstu, i u kom god kontekstu, devotion – how to devote yourself.

PRVI GLAS: Ali i bivaš prepoznata, odnosno društvo te percipira u odnosu na to kakvu odeću ili odoru u tom trenutku nosiš. Sa jedne strane to jeste pitanje socijalnog i društvenog statusa, međusobnog prepoznavanja, ali je ujedno i način da se putem odevanja predstaviš drugačije, drugačijom ili drugačijim, i to je društvena mimikrija.

DRUGI GLAS: Ja mislim da se svako od nas konstantno dreguje, a nije to ni kakvu odeću nosiš, nego kakvu ti ulogu preduzimaš u datim situacijama, u datoj socijalnoj situaciji, onog trenutka kada odeš kod lekara ili u banku, postoji konsenzus oko toga kako ti treba da se ponašaš… u ovom slučaju je to posebno zanimljivo…

 

III PITANJE RADA

TREĆI GLAS: Da li možemo reći da je poziv časne sestre neki vid posla?

PRVI GLAS: Praktično, s tim što taj posao iziskuje određeni stil života i zavet na život u manastiru. Međutim, na primer, kada smo pokušale da stupimo u kontakt sa jednom od časnih sestara, u njenom manastiru nam je rečeno da je otišla na odmor – definitivno bi mogla da se povuče paralela sa radnim angažmanom.

DRUGI GLAS: Dakle, vrlo je nalik radu u jednoj kompaniji. Tu su lojalnost, dresscode, držanje, ponašanje i pitanje reprezentacije koje se sprovodi u svakom aspektu života.

TREĆI GLAS: Zanima me pitanje vere odnosno koliko su one sposobne da otvoreno o toj veri govore, šta njima ta vera znači. Rekla si da misliš ili je to možda činjenica da veliki broj njih, ne školskih sestara, već opatica provodi svoje vreme praktčno u molitvi, što meni otvara pitanje rada, šta one rade, kako se taj rad očitava, šta one generišu, kakvu vrstu znanja one kroz molitvu i kroz veru generalno proizvode.

DRUGI GLAS: Opatice, odn. monahinje, redovnice, u kontemplativnim manastirima, svoje vreme provode u molitvi, ali u striktnim intervalima, pod striktnom disciplinom. Mnoge od njih su pre toga živele uobičajenim životima, imale posao, možda i porodicu, bile su posvećene drugim stvarima, tako da recimo postoji primer uspešne naučnice profesionalno ostvarene i priznate, koja iznenada u zreloj dobi odlazi u manastir. Uglavnom se odluka o odlasku u manastir objašnjava pozivom od Boga da svoju veru praktikuju dublje i posvećenije nego što su to radile do sada.

 

 

IV VERA

PRVI GLAS: Moramo da otvorimo pitanja vere i toga u šta časne sestre tačno veruju i kako one uopšte razumeju to što ti hoćeš u odnosu na vlastitu veru. Jasno je da su one društveno marginalizovana grupa iz raznih razloga, pa te je to i privuklo, zar ne?

TREĆI GLAS: Iako katolička crkva stoji iza njih, one su i unutar tog sistema marginalizovane.

DRUGI GLAS: Na osnovu tih razgovora i sustreta, kako ti vidiš, i artikulišeš pitanje poziva koji stiže od Boga? Mi to ne možemo u potpunosti da sagledamo, jer ulazimo u pitanja dogme, ali kako se poziv od Boga reflektuje na svakodnevno funkcionisanje i  komunikaciju sa pukom?

PRVI GLAS: Ja bih se osvrnula na to da si ti tokom umetničke rezidencije u izolaciji, u malom stanu u potkrovlju, konstantno čula crkvena zvona. To je bio trenutak rada na tvom doktoratu  i neka vrsta osamljivanja. Tada si već i sama izgubila veru u doktorat, i zvuk tih stotinu crkvenih zvona, predstavljaju trenutak kada krećeš u potragu za inspiracijom. Na neki simboličan način, putem tih zvona, mogle bismo reći i da je tebe Bog pozvao da se pozabaviš pitanjem časnih sestara. Ali mene sad zanima tvoja pozicija, kao umetnice koja u tom trenutku radi na doktoratu, i tvoja posvećenost nekom cilju unutar akademskog polja. To što si završila osnovne umetničke studije nije bilo dovoljno, a zatim i master studije, i onda si upisala i doktorske studije. To je neka vrsta posvećenog puta i čini mi se da se tu možeš poistovetiti sa časnom sestrom astrofizičarkom koju smo pomenule. Za nju nauka i vera, koju je do tada praktikovala kao svetovno lice, nije bila dovoljna, i odlučila se za monaški život.

TREĆI GLAS: Moja ideja jeste da polazeći iz jednog sistema stupim u kontakt sa drugim sistemom koji je takođe zatvoren. Sistem umetnosti je zatvoren, i u njemu takođe vladaju određene hijererhije. Šta se dešava u sudaru dve naizgled ideološki potpuno različite, ali u društvu podjednako marginalizovane grupe?

PRVI GLAS: Želela bih i da pokrenemo pitanje odnosa umetnosti i religije, i onoga što je vladajuća doktrina unutar polja umetnosti već nekoliko vekova, a to je stvaranje ex nihilo, ni iz čega. Goran Đorđević je napisao i tekst  “Umetnost kao oblik religiozne svesti”, koji je vrlo tačno locirao kako svet umetnosti funkcioniše i koji je njen odnos spram religije. Dogma unutar polja umetnosti u okviru koje ti deluješ, a istovremeno se krećeš i unutar polja religije kroz kontakt sa različitim sestrinstvima?

 DRUGI GLAS: Ne mislim da ti doslovno postaješ opaticom ili časnom sestrom, nego da kroz svoj referentni sistem, što je dakle umetnost, nastupaš na taj način, iz te jadnako posvećene vizure.

PRVI GLAS: Moguće je, jer to je vizura konstantnog preispitivanja i ne zauzimanja neke konformističke pozicije. U ovoj konkretnoj situaciji, časna sestra ili opatica mora da se odluči za određeni način života, da bi se posvetila Bogu i ponekad bi im kako neke od njih kažu i “sam Bog pomogao” da lakše prevaziđu različita iskušenja, napore i disciplinu koju zahteva njihov način života. Dakle, odluka da se tu nalaziš, u toj poziciji, iziskuje određenu borbu. Meni je apsolutno bilo jasno zašto su one meni zanimljive, mada nisam očekivala da ja njima budem zanimljiva, već da shvate moju poziciju – da ja takođe dolazim iz nekog tako izolovanog zatvorenog sistema i da se kao umetnica uvek osećam blago izmeštenom iz svakodnevice.

TREĆI GLAS: Da li s tim u vezi ovde možemo da govorimo o duhovnom nomadizmu, koji je tebe lično privukao časnim sestrama? Da li ti imaš ideju vodilju uz pomoć koje ti razumeš i putuješ na druga mesta?

DRUGI GLAS: Opatice i školske sestre zauzimaju različite pozicije, drugačijih su mogućnosti, i zaduženja. Kod prvih je slučaj da opaticom možete postati u bilo kojoj životnoj dobi, dok je za poziv školske sestre potrebno da prođete višegodišnje pripreme i obuku u određenim oblastima. Dakle, školske sestre se opredeljuju za taj poziv već u tinejdžerskim godinama, a za kontemplativni manastir se mogu odlučiti i u zrelim i poznim godinama. Kada slušam priče časnih sestara, shvatam da je njihova odluka uslovljena i porodičnim stanjem. Devojke iz siromašnih porodica su na ovaj način dobijale mogućnost da se školuju, ili su sledile porodičnu tradiciju, te se ovaj poziv prenosio sa kolena na koleno. Po svemu sudeći, manastir je često bio neka vrsta sigurne kuće.

PRVI GLAS: Da li bismo mogle reći da si u trenutku dolaska na rezidenciju izgubila veru u doktorske studije, iako si pošla na istu kako bi mogla da se osamiš i posvetiš doktoratu?

TREĆI GLAS: Izgubila sam veru u čitav edukativni sistem, a posebno u postdiplomske studije umetnosti kod nas. Počela sam da preispitujem neke svoje odluke, i čitav taj period bio je posvećen samopreispitivanju.

 

V SOLIDARNOST I KLASA

PRVI GLAS: Jasan je taj kontekst ženske solidarnosti, podrške, organizacije, u odnosu na jedan cilj. Međutim, pored tih implikacija, zanima me da pričamo o pitanju klase i tome šta predstavlja takav kolektiv. Reč je o zajednici u koju stupaju razne žene neovisno o klasi iz koje dolaze, to je jedna stavka. Druga stavka koja je intrigantna i važna za ovu priču jeste kolonijalizam, čemu u prilog ide i činjenica da u nedostatku devojaka iz Evrope, ovim redovima pristupaju mlade devojke iz Afrike, Indije i Azije; one tu dolaze iz razloga koji su društveno-ekonomske i političke prirode.

DRUGI GLAS: Možemo postaviti pitanje koja je uloga redova časnih sestara, u kolonijalnim odnosima koji se sprovode i preko crkve i religije vekovima u nazad? Devojke iz nerazvijenih zemalja stupaju u kontakt sa časnim sestrama koje su na humanitarnim mislijama u raznim delovima sveta, pod pokroviteljstvom katoličke crkve. One na taj način beže od siromaštva, prisilne udaje, i zavetovanje vide kao rešenje za druge životne probleme.

TREĆI GLAS: Katolička crkva je časnim sestrama i pomoć i prepreka, jer su se u tom odnosu kroz istoriju dešavali raznorazni nesporazumi i nerazumevanja, a posebno se pitanje položaja žene unutar tog sistema stalno preispituje. S druge strane, istina je da sestrinstva priželjkuju nova članstva u strahu od toga da će njihov poziv nestati. One same mogu da procene koje bi devojke mogle biti zainteresovane i pretpostavljam da njima posvećuju posebnu pažnju.

 

VI LJUBAV I SNOVIĐENJE

DRUGI GLAS: Druga stvar koja mene sada zanima je šta si ti shvatila vezano za temu ljubavi. Kako one vide ljubav prema Bogu i šta ta ljubav znači? I s tim u vezi da li se uopšte može uspostaviti neka paralela između posvećenosti, odnosno ljubavi iz koje ti polaziš baveći se vlastitom umetnošću i načina na koji one realizuju vlastitu ljubav prema Bogu kroz svoje molitve, skupove i ostale aktivnosti?

PRVI GLAS: Što se tiče poimanja ljubavi prema Bogu, ali i drugih sfera emotivnog života, mislim da tu nisam uspela da shvatim koja je njihova pozicija. To mi je ostalo maglovito, kao i odluka da se pristupi redovima, koju one objašnjavaju kao poziv od Boga. Što se tiče praktikovanja ljubavi prema Bogu, to zahteva određenu disciplinu i požrtvovanost, ali s druge strane nudi ušuškanu poziciju izolovanosti u odnosu na okolni svet. Porivi za odlazak u manastir su individualni, razlozi i pozicije raznovrsni kroz istoriju. Često se vezuju za klasnu poziciju, siromaštvo, bolesti, bekstvo od prisilne udaje, želju za edukacijom, izolacijom i bavljenje humanitarnim radom.

TREĆI GLAS: Nije li isto i sa vizuelnim umetnicama i umetnicima?

DRUGI GLAS: Ipak, mislim da je manastir sigurnija kuća. Na kraju krajeva, ne poričem da mi je u nekom trenutku rada na ovom projektu, kao nezavisnoj umetnici, palo na pamet da možda mogu da odem u manastir gde ću se skućiti. Dobrodošla sam u manastir ako stvarno želim da se tome posvetim i praktikujem veru.

PRVI GLAS: A koja bi bila razlika između vere i snoviđenja? Da li molitveni proces podrazumeva neku vrstu snoviđenja?

TREĆI GLAS: Kada sam počela da se bavim pitanjem odnosa vere i snoviđenja na primeru jednog od kontemplativnih redova, one su mi raspršile snove zalupivši mi 5000 gvozdenih vrata – nisu želele takvu interpretaciju…

DRUGI GLAS: Da li bismo onda mogle da zaključimo da je poziv od Boga, koji većina njih izdvaja kao glavni motiv zbog koga su se pridružile verskoj zajednici, iluzija?

PRVI GLAS: Meni je to enigma. Kada sam pozvonila na to prvo zvonce, kao da sam uronila u nekakav beskrajni okean.

 

VII FEMINIZAM

TREĆI GLAS: Imajući u vidu da najveći broj verskih zajednica zastupa jednu individualističku filozofiju koja apslolutno ide u prilog ili na tragu je nekakvih kapitalističkih stremljenja, utiska sam da je feminizam časnih sestara upitan. Problematičan je i način na koji jedna religiozna organizacija regrutuje nove kadrove iz područja pogođenih mnoštvom ekonomskih i političkih okolnosti. I konačno, da li časne sestre generišu politike emancipacije i solidarnosti?

DRUGI GLAS: Da li redovi časnih sestara dovode u pitanje već postojeće hijerarhije unutar sopstvenog sistema? Reagujući na društvene okolnosti izvan, i unutar feminizma, iznova se otvara i  širi polje borbe, emancipacije, solidarnosti i pripadanja unutar feminističkog pokreta. Feminizam je istovremeno upućivanje, udomljavanje, i rad sa kritikom.

PRVI GLAS: Mogla bih da zaključim da je pozicija školskih sestrinstava u feminističkom kontekstu pomalo kontradiktorna, a pozicija katoličkog feminizma, odnosno struje koja se zalaže za ravnopravnost unutar crkve i redefinisanje crkvene hijerarhije još kompleksnija. Dakle, istina je da su časne sestre iz redova koje sam posećivala i sa kojima sam razgovarala izbegavale da svoju, odnosno praksu svog reda dovedu u vezu sa feminizmom. Međutim fascinantne biografske priče njihovih osnivačica i svetica otkrivale bi mnogo više, one su bile revolucionarke koje su u kontekstu svog vremena pokazale neverovatnu hrabrost i odlučnost da se suprotstave ideji da žene u katoličkoj crkvi moraju biti izolovane u kontemplativnim manastirima. Posvetile su svoj život edukaciji žena, otvarajući škole, te formirajući prve redove školskih sestara.

 

Tekst uredili: Dejan Vasić, Vladimir Bjeličić i Bojana S. Knežević