Teorija koja Hoda [TkH] je, u saradnji sa Domom omladine Beograda, prošle godine pokrenula filmski festival koji se bavi savremenim praksama eksperimentalnog i umetničkog filma. Osnovna ideja je da svake godine u fokusu bude jedan/na od najznačajnijih i još uvek aktivnih autora/ki koji svoje radove smeštaju u polje filmskog eksperimenta, odnosno specifična scena eksperimentalnog filma koja se vezuje za rad dotične/og autorke/a. Cilj festivala je da kreira umetničku i edukativnu platformu za predstavljanje i promociju inovativnih i radikalnih filmskih praksi.

 

 PROGRAM FESTIVALA REZ 2015: https://www.domomladine.org/filmovi/lat/rez-2-festival-savremenog-eksperimentalnog-filma

 

 

Rene Frelke

 

Jedan od tvojih filmova koji će publika REZ-a imati prilike da vidi, “Le Beau Danger“, potret je rumunskog pisca Normana Manea. Šta te privuklo njemu i kako si se odlučio za rediteljski pristup u kom filmske elemente poput slike i zvuka na neki način razdvajaš i suprotstavljaš?

 

Uvek me zanimalo da radim nešto što je u vezi sa književnošću. Dobio sam ponudu da budem snimatelj na projektu o Normanu Manei, a tokom priprema za film čitao sam njegove knjige koje su me sve više intrigirale, što je dovelo do toga da sam i režiram film. Činilo mi se da snažni autobiografski koreni u njegovom pisanju nude odrećene mogućnosti za film.

 

Skeptičan sam po pitanju jedinstva slike, zvuka… Pre mislim da je to iluzija, a verovanje ovoj iluziji kroz koju posmatramo film mi nije bliska. Želeo sam da razvrstam sredstva koja koristimo da pravimo filmove i upotrebim razmišljanje o filmu kao jedan od slojeva samog filma.

 

Lior Šamriz

 

Tvoj prvi dugometražni film Japan Japan snimljen je sa vrlom malim budžetom uz polu dokumentaristički pristup, a veliki broj scena je improvizovan. Umetnici često govore o slobodi koju im ovakav pristup pruža, no, što bi rekao da su ograničenja?

 

Naravno da su ograničenja beskrajna, nezavisni i DIY reditelji o tome ne vole da govore – lakše je hvaliti se kako nemaš producenta ili naručioca sa televizije da te tera da premontiraš film ili menjaš kraj, ali “dokustil”, ili kako bih ga ja nazavao “tako-kako je” pristup je zapravo potpuno drugi način pravljenja filma. Takođe, kao gledalac, ono u čemu uživaš, što ceniš i doživljavaš dok gledaš ovu vrstu filma potpuno je drukčije od onoga što gledaš kada je po sredi “produciraniji” film.

 

Da budem potpuno iskren, kada sam snimao Japan Japan, nije me zanimalo da pravim “prave” filmove, nisu me zanimale uramljene slike, već dramske scene koje fukncionišu kao “kolekcija izvedenih zapisa”. Najviše me zanimalo da svaku scenu postavim kao lični susret mene sa kamerom i ljudi koji glume, i na taj način zabeležim nešto što je izvan dijaloga ili drame, nešto što se dešava između nas u trenutku kada scenu stvaramo.

 

Gijom Kajo

 

Jedan od najzanimljiviih događa REZ festivala će svakako biti #1.01, tvoj performans sa dva super 8 projektora i živim bubnjevima. Kako zvuk u kombinaciji sa pokretnom slikom stvara taktilno iskustvo?

 

Stil performansa posebno je taktilan zato što projektori stimulišu nervni sistem na neobičan način. Zajedno sa bubnjevima, kreiraju fizičju reakciju. Na taj način, čitavo isksutvo postaje intimno i lično.

 

Intervju vodila Staša Bajac