,,Kada sam završavala osnovnu školu, otputovala sam u Rumuniju. Bilo je to moje prvo putovanje na kojem nije bilo mame i tate. Želela sam da im, po povratku sa puta, pokažem šta sam videla, gde sam sve bila… Na tom putovanju se nisam odvajala od fotoaparata, a kada sam se vratila, i roditelji i prijatleji su hvalili te putopisne fotografije. Samopouzdanje koje su mi ulili je bilo presudno da odlučim da studiram fotografiju, ali to neće ostati moj jedini životni izbor”, ističe Nađa.

Izložba u DOB-u nosi naziv ,,Zavodljivost deformacija”, a mlada umetnica objašnjava zašto su za nju deformacije privlačne: ,,Kada čujete ‘deformacija’, sigurno i vi pomislite na nešto što je – ružno. A, to nije tačno.  To je jedna u nizu predrasuda, vizuelnih i mentalnih. Deformacije nas ne čine ružnim, nego drugačijim. Na mojim fotografijama, svi deformiteti, koje sam namerno režirala u saradnji sa svojim modelima su kadrirani ‘svedoci’ da deformacija nije ružna, već samo ‘nije ista kao ostali’, kao većina. Fotografisala sam delove tela koje sam ‘isecala’ kadrom i koje sam krivila u prostoru na netipičan način. Uz odgovarajuće svetlo, plahtu, zatamnjenja… deformacije su poprimile obličja zavodljivosti. Videćete, neodoljive su. Lepe. Otuda bi moja poruka mogla da glasi, da svet treba posmatrati tražeći lepotu. Volela bih da moja izložba stimuliše posmatrača da promeni svoje mišljenje o deformaciji i deformisanima”, objašnjava Nađa.

Umetnica ističe da je okupirana sumnjom da ljudi danas gube koncentraciju kada je reč o zapažanjima detalja, ali i celine.

,,Svakodnevno razgovaramo o egzistencijalno važnim temama, slušamo predavanja, gledamo voditelje na televiziji, srećemo se, upoznajemo direktno ili putem društvenih mreža, ali najčešće upamtimo samo crte lica. Otuda moji modeli nemaju glave. Odsecam ih da bih potakla ljude da bolje opažaju, da intenzivnije pamte. Znate li šta se događa kada nekome pokažete fotografiju osobe kojoj je, naravno samo kadrom, odsečena glava? Ljudi tu osobu više ne prepoznaju. Ruke, noge, kosa, oči, a sve češće i lice, samo su oruđa, kao i  čovek, oruđa za postizanje cilja. Ljudi sve ređe komuniciraju radi užitka i druženja, a sve češće – jer će im ta komunikacija koja je nužna, doneti korist ili bar tako većina očekuje”, kaže Nađa.

Prvu samostalnu izložbu fotografija u Srbiji, pod nazivom “Potisnuta uma”, imala je u 2012. godini u pančevačkom Centru za kulturu.

,,Zahvaljujući svojoj prvoj izložbi u Srbiji, naučila kako da radim bolje i koje greške ubuduće da ne pravim. Verujem da ću identičnu pouku poneti i sa ove izložbe. Hoću da kažem da je izlagački rad, to otkrivanje sebe pred javnošću, ogromna odgovornost i obaveza da se neprekidno radi na sebi, da se uvek bude  bolji”, ističe mlada umetnica.

Nađa je takođe i učesnik mnogobrojnih fotografskih takmičenja i izložbi u SAD-u.

,,Divna stvar je što ne morate osvojiti nagradu da bi neko vaš rad primetio i ponudio vam da izlažete. Tako mi se nedavno dogodilo da je na jednom konkursu moja fotografija osvojila počasnu nagradu i da je izabrana između više od 5.700 radova da bude predstavljena na grupnoj izložbi. Potom je neko zapazio upravo tu fotografiju i dobila sam poziv da priložim još svojih fotografskih radova i da ih izložim u Biblioteci (Cherry Hill Public Library), u Filadelfiji”, ponosno kaže Nađa.

Umetnica kaže da se zainteresovanost javnosti za fotografiju u Beogradu i Njujorku razlikuje ne toliko po kvantitetu, koliko po kvalitetu.

,,U Njujorku će se ekipa sa faksa pre dogovoriti da za vreme pauze skokne na neku izložbu, do muzeja, galerije, nego do kafića.  Ovde će biti obrnuto. U Srbiji će me kolege i prijatelji pitati koji fotoaparat koristim, kakav objektiv, koja je cena, a u Njujorku će ih više interesovati pojedinosti vezane za narednu izložbu  ili konkurs, kreativni pristup, koji sam ‘fotošop’ koristila”, objašnjava Nađa.

Planira da otvori sopstvenu galeriju u Njujorku – unutrašnji zidovi će biti beli, imaće tri prostorije: ulaz, galerijski deo i zaseban prostor u kojem će se slušati muzika sa akustičnih instrumenata.

,,Na otvaranjima raznih izložbi, ljudi više pažnje posvećuju tanjirićima sa hranom, koje nose šetajući i razgledajući, nego izloženim eksponatima. Toga u mojoj galeriji neće biti. Galerija će se zvati koja ‘Osam’. Ako se broj osam napisan cifrom obrne horizontalno, dobijamo znak za beskonačnost. A ima i jedna “crvenbanovska” jezička doskočica, tipična za srpsko govorno područje, pomalo vulgarna. Taman u meri u kojoj i umetnost treba da je neočekivana, hrabra, duhovita, drastična, gola u načinu na koji nešto priča ili prikazuje”, kaže Nađa o svojim planovima za budućnost.

Trenutno radi i na pripremi samostalne izlozbe u  Njujorku koja će biti održana ove jeseni u prostorijama Konzulata  Republike Srbije. Kaže da fotografija treba da bude stepenik koji će je učiniti što boljim galeristom, a studiranje galeristike  – stepenik da bude što bolji fotograf.