Bojanino izlaganje u Magacinu više je bila pretpostavka da može da reaguje, da proširi vidno polje i uspostavi interakciju odnosa crteža u slobodnom kretanju i
prostora izlaganja kao neposrednog mesta rada.

Bojana Atlija tokom odvijanja radionice je napisala: „počela sam da radim na zidu preko puta ulaza. izvlačim sive linije koje se nadovezuju na instalacije, ići ce po plafonu i podu. mislim da se neću mnogo igrati sa bojama, ali, da se ne držimo toga sada. sivi tonovi preovlađuju. mislim da ću staviti torzo na pod, ne na centralnu poziciju, već sa strane, i sve linije će se završavati kod njega. i on je siv“.  

Umetnica je učinila mnogo više od pretpostavke kako se može ponašati i odrediti fukcja rada od momenta ulaska u prostor izlaganja. Ona je definisala faktičko stanje prostora crtežom u obrnutom smeru, prateći konfiguraciju svih vidlivih segmenata instalacija i stvarajući iluziju dvojnih zidnih površina. Postignuta optičnost prostora je transparetna, vibrantna i upravo „zvučna“ kao finalni efekat same ideje transmisije vidljivih i nevidljivih čulnih nadražaja, emocija i konkretnog vizuelnog utiska.

Bojana Atlija je u svom „statementu-izjavi“, posmatranog sa današnjeg aspekta pozicije umetnika i umetnosti, sjajno i neuobičajeno objasnila svoj rad, sa retkim analitičkim poznavanjem šta sve podrazumeva bavljenje umetnošću, odnosno šta sve podrazumeva autorski pristup, zapravo, koliko znači lično zalaganje, dubina i iskrenost pristupa. Ona pripada onoj grani talentovanih umetnika gde se sustiču koncepcija, imagimacija i veština rada u savršenu harmoniju umetnosti.

Biljana Tomić  

PS: Od početnih razgovora do finalizacije rada uvek prođe neko vreme. Na početku shvatila sam Bojaninu ideju izložbe kao ambijentalne inervencije, u međuvremenu, rad je evoluirao u prostorni crtež, koristeći staru zidnu strukturu razvođenja struje kao podlogu da započne sa paralelnom strukturom creža na zidu, plafonu i podu, prateći i razvijajući dalje imaginarni tok strujnih linija. Ova sjajna invencija, u trenutku kada se u Magacinu planira rekonstrukcija i zaštita električnih, u izvenom smislu, može se posmatrati i kao omaž starim i prolaznim modelima industrijske gradnje.

Bojana Atlija
statement/izjava
 
fundamentalno, ja sam vajarka. bavim se crtežom, skulpturom, i manje, instalacijom. trenutno, veliki deo mog opusa čine dve vrste radova: jedni se mogu smatrati biomorfnim apstrakcijama, dok drugi ispituju problematiku arhetipova i bazičnih oblika.  
 
crtež: ne insistiram na predefinisanom radu, već pre na komunikaciji sa radom u momentu dok se on dešava. kao koračanje ulicama bez unapred utvrđenog puta. trudim se da budem posmatrač, da objasnim rad nakon završetka ili dopustim drugima da to isto urade, dožive ga na svoj način.
 
od crteža se krećem ka skulpturi, otelotvorenju, trudeći se da i tu zadržim spontanost u najvećoj mogućoj meri. kada se radi o skulpturama, želim da ih posmatrači prihvate kao entitete, koegzistentne, kao deo sebe ili deo zajedničke slike.    
 
zidni crteži su u većini slučajeva povezani sa arhitekturom u kojoj nastaju i nestaju. oni zauzimaju jednu ili više prostorija, i verujem da je potrebno dosta prostora da njihovo prisustvo postane definitvno i obuzimajuće i da naprave značajan fizički uticaj na gledaoca. ovako pravim skulpture koje su u formi crteža, ali zapravo, posmatrač, ulazeći u prostoriju – ulazi u skulpturu. u pitanju je prelaženje granice između skulpture kao trodimenzionalne fome i skulpture koja je zapravo crtež. veličina crteža je uvek u odnosu prema čoveku ili prema prostoru. zidni crteži menjaju doživljaj prostora, dok skulpture direktnije uključuju posmatrača. veličina skulptura je obično u odnosu prema čovekovoj visini, ili delovima tela.  
 
i zidne crteže i crteže na papiru radim u istom maniru. oni su građeni od malih pravih linija, gestova koji ukazuju na vreme, otkucaje, korake ili disanje. na ovaj način oni spontano grade formu. većina mojih izvedenih radova više ne postoje i tu postavljam tendenciju da izvedem rad, pustim ga da živi, ponovo se rodi u nekoj drugoj formi ili materijalu, da negujem krug života i menjanja. u većini slučajeva služim se prirodnim materijalima jer ih vidim kao čistu materiju, dakle, jednostavnu i iskrenu, direktnu i propadljivu.
 
kada uvodim boju, uglavnom je monohromna. boju smatram pokazateljem osećanja i kada odlučim da je upotrebim, ona je jaka i sirova.
 
dopuštam da posmatrač prigrli rad, da ga tretira intimno. svako može da se identifikuje sa radom i pronađe svoje značenje unutar njega. ili ne.
 
verujem da su muzičari umetnici koji imaju najviše uticaja na mene, budući da muziku smatram sveobuhvatajućom i, bez obzira gde se nalazili, uvek možemo da je čujemo bez da upravimo uvo k izvoru zvuka. ona doziva. kod radova meni najdražih vajara, trudim se da čujem rad, pre nego da vidim i razumem. i energija koju osećam prilikom stvaranja rada je bliža procesu slušanja, dozvoljavanja radu da me obuzme poput zvuka.  
 
interesuje me ono što je prisutno u središtu dela i kako to pronalazi svoj put do površine, od čega je napravljeno. suština treba da bude jednostavna, ali veoma jaka i čista. u tom smislu, verujem da je ono što okružuje središte ono što ga najbolje opisuje. zato, uvek postoji sukob između forme koja je materijalna i forme koja je uhvaćena, prisutna, ali ni opipljiva ni vidljiva.