Diskografski su debitovali 1987. godine objavljivanjem singla “Ali Night Long” na kome su četiri njihove kompozicije U to vreme grupa često svira na prostoru bivše Jugoslavije, a to iskustvo im obezbeđuje uigran živi nastup.

Juna 1988. godine nastupali su na Belgrade Blues Days festivalu, na kome su pratili Todora Todorovića i Luizijana Reda (Louisiana Red). Avgusta iste godine nastupaju na blues festivalu u italijanskom mestu Gorizza, a novembra sviraju sa Džoni Marsom (Johnnv Mars) i Majkom Valerom (Mick Vvaller) na devetnaestom Beogradskom jazz festivalu. Septembra 1989. godine učestvuju na Lehrte Blues Festivalu u Nemačkoj. Juna 1991 godine u okviru Summertime Jazz & Blues Festivala u Beogradu nastupaju sa Luzijana Redom. U to vreme objavljuju drugi singl “No Place To Go” sa obradama četiri rhythm i blues standarda. Januara 1992. godine prate Dejv Kelija (Dave Kelly) na njegovoj jugoslovenskoj turneji. Avgusta te godine učestvuju na dva blues festivala u Mađarskoj i to u Budimpešti i Tatabanji. Krajem godine su na prvom blues festivalu u Solunu, a zatim prate Rolanda Abramsa (Roland Abrams) na njegovoj jugoslovenskoj turneji. Maja 1993. godine su na Blues Napok Festivalu u Segedinu.

  

 

Početkom 1994. sa obradom “Cuttin Out” učestvuju na kompilaciji “BelgradeThe Blues Today Vol. 1” (PGP RTS). Iste godine objavljuju prvi CD “Hugger Mugger” koji sami produciraju, a kao gosti pojavljuju se pijanista Vlada Maričić, te Ivana Pavlović i Neda Marković koje pevaju prateće vokale. Pored obrada, na disku su i autorske kompozicije Jovana Ilića. Jula 1994. godine sviraju na dvodnevnom open air festivalu u vojvođanskom mestu Ada, a novembra na Prvom jazz festivalu u Šapcu. Februara 1995. godine su na Blues festivalu u Solunu, a jula sa Medžikom Slimom (Magic Slim) nastupaju na Summertime Jazz & Blues Festivalu u Beogradu. Novembra 1996. godine na beogradskom Marsoni Blues Festivalu nastupaju sa Gerijem Slounom (Gary Sloan). Tokom njegovog boravka u Beogradu snimaju drugi CD “Gypsy Moon” koji se pojavljuje početkom 1997. godine. Geri Sloun peva prateće vokale, svira usnu harmoniku i producira čitav materijal. U temi “Doin My Thing” Jovana Ilića, Sloun ima ulogu vodećeg pevača u kojoj ispreda priču o boravku u Beogradu i radu sa Sirovom kožom Na snimanju ploče je gostovao gitarista Ivan Stanošević.

Tokom karijere, Sirova koža je izgradila imidž prevashodno klupske grupe tako da pored učešća na festivalima redovno sviraju po klubovima. Uz to, stalni su učesnici Jazz i blues festivala u Valjevu i Mojo fešta u Senti.

U januaru 2013. godine, objavljuju novi, dvostruki CD “Don’t count my days”, u izdanju “Blues Time Records”, povodom 30 godina postojanja. 

 

  

 

PONOVO RADI BLUZ KLUB!!!

BLUZ ZA B U DOMU OMLADINE BEOGRADA

Bluz je jedna od skrivenih tajni ovdašnje muzičke scene. Generacije mnogih poznatih gradskih rok i džez muzičara odrasle su na ovom zvuku, inspirišući se, proučavajući ga, prosviravajući na probama i kući njegove šablone i dodajući ponešto svoje, originalno. Ipak, u Beogradu je uvek mnogo više ljudi volelo da sluša bluz, nego što je bilo zapaženih velikih koncerata.

Zato je važan bio klupski život u kome je naša bluz scena rasla i razvijala se. Jedan od najvažnijih prostora za oblikovanje beogradske bluz scene, bio je godinama Klub Doma omladine Beograda. Tokom osamdesetih, bio je najpouzdanija baza za sve kojima je ova muzika bila dobar razlog da se veče i noć provedu u  odabranom društvu.

Vraćajući se sopstvenoj tradiciji u novim vremenima, Dom omladine pokreće novu liniju besplatnih koncerata, ovoga puta uz ušešće naših najpoznatijih izvodjača bluz muzike. Po imenom “Bluz za B”, svakog utorka od 21 u Klubu DOB biće organizovani nastupi pre svega novih, ali i proverenih starih imena domaće scene. Slično već afirmisanom projektu Džez za DŽ, publici nudimo novi format u kome će moći da uživa u bluz muzici na najlepši način.

Bluz klub Doma omladine Beograda otvoren je pre nešto više od četvrt veka, 17. decembra 1987. godine, nastupom u to vreme najpopularnijeg domaćeg blues benda Sirova koža, koji su te večeri promovisali svoje prvo diskografsko izdanje „All Night Long“. Radio je najpre jednom, a potom, zbog velikog interesovanja dva puta nedeljno. Za kratko vreme, Dom omladine je postao glavno mesto okupljanja ljubitelja bluza u Beogradu, što je u leto 1988. godine dovelo i do organizovanja prvog međunarodnog bluz festivala u SFRJ, u organizaciji Doma omladine Beograda.

Bluz klub je radio tri godine, predstavljajući u svom programu sve najbitnije domaće bluz sastave. Posle nekoliko godina pauze, u jesen 1994. godine u Domu omladine je počeo da radi Bluz i džez klub St. James, nastavljajući tradiciju nekadašnjeg džez i bluz kluba DOB. Klub je radio sve do početka NATO bombardovanja, marta 1999. godine, a u njemu su, osim domaćih bluzera, nastupali i brojni istaknuti inostrani izvođači, među kojima i Lari Garner, Ripof Raskoljnikov, Hans Tejsink, pa čak i Bob Geldof.

 

U programu za mart predstavljemo:

05.03. u 21h The Cotton Pickers

12.03. u 21h Di Luna Blues Band

19.03. u 21h The Untouchables

26.03. u 21h Sirova koža (Raw Hide)

 

**********************************************

Tekst Vojislava Pantića o grupi Raw Hide, sa omota novog albuma

„Vojo, skini mi se sa kabla. Sve ostalo je odlično. Joca!!!“

Dansing dvorana Doma omladine Beograda, pre četvrt veka. Nikša Pavić otvara kutiju po kutiju i deli okupljenima prve primerke EP-a „All Night Long“, još tople od prese. U holu, pred staklenim vratima dvorane, stvorila se pristojna gužva: za koji sekund društvo će pojuriti unutra da zauzme što bolja mesta, postajući deo istorije BG bluesa.

Sirova koža je počela sa radom u novembru 1982. godine. „Jednog dana sam dobio pismo od burazera Đoke Ilića, u kome piše da se u Beogradu svira blues“, setiće se kasnije vođa sastava, usnoharmonikaš i pevač Jovan Ilić. Kakva je to samo bila vest za mladog Šapčanina – godinama je pokušavao da drugare iz benda navuče na Muddyja i čikaški blues! Tako je šabački sastav Vremeplov po njegovom povratku iz vojske postao Blues Vremeplov, i – eto ih u klubu „F“, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kasnije je pod istim imenom sa gitaristom Miodragom Mikom Pavlovićem otvorio bluesersku „Noć štafete“ 24. maja 1982. godine u prepunom DOK-u (Dom kulture Stari Grad – nastupali su i Strip Blues Band, Blues Quintet, Tunel i Džoni Štulić).

U želji da ima bend koji će redovno vežbati i nastupati, Ilić na jesen osniva Sirovu kožu, sa muzičarima koji su živeli u Beogradu. Pored njega se našao još jedan usnoharmonikaš, Petar Miladinović – Pera Joe, koji je prethodno radio sa Bar Blues Bandom. Doboša i činela prihvatio se brat Đorđe. Prostor za probe su našli u Domu pionira i omladine Voždovac, gde je u to vreme već vežbao Blues Quintet. Ime benda „duguju“ Blues Brothersima, koji su u repertoaru imali western temu „Raw Hide“. I početni stil je bio bliži R’n’B/soulu Braće Bluz i sastava War nego klasičnom bluesu. Posle brojnih personalnih promena, i prvih koncerata u obnovljenoj Euridici, bili su spremni da nastupe u Blues klubu na Mašincu. Koncert su otvorili projekcijom kratkog filma snimljenog na Adi Ciganliji, u kome je Pera Joe izvodio razne atletske akrobacije, a Joca bućkao noge u vodi, na muzičku podlogu benda. Osim osnivačke trojke, u bendu su te večeri bili i Dejan Kijevčanin – gitara, Željko Vujotić – bendžo i Zoran Pavlović Kiki – bas. Kada se iz armije vratio i Mika Pavlović, ubrzo su zaplovili vodama čistog bluesa.

Postava će se polako oblikovati tokom naredne dve godine. Gitare su svirali Dejan i Mika, potom samo Mika, pa se grupi, po raspadu Strip Blues Banda, pridružio Ljubomir Ljuba Mijalković. Na basu se ustalio Predrag Peđa Mitrović, koji je došao iz grupe Subway; za bubnjeve je seo Jocin drugar iz šabačkih dana, Milan Mića „Zigaboo“ Petrović. Ilić je postao veliki autoritet na sceni, iz više razloga. Bio je lider kvalitetnog benda, pevao je i svirao „kao crnac“, poznavao je repertoar i lako baratao njime.

Posle višemesečnih uspešnih gostovanja raznih blues grupa u poslednjem satu emisije „Sav taj džez“ programa 202 Radio Beograda (uživo iz Taš kluba 202), Raša Petrović je blueserima ustupio celu četvorosatnu emisiju, a Joca i ja smo osmislili Blues Summit. Jednog majskog popodneva, u kući Jovana Ilića, na adresi Jove Ilića br. 21, okupilo se četrdesetak vodećih blues muzičara: promešali smo karte i sastavili šest postava koje će se predstaviti na Blues Summitu, 14. maja 1985. godine, u direktnom prenosu za celu Srbiju. Bio je to najveći hepening u prvoj petoljetci BG bluesa.

Sirova koža potom postaje predvodnik pokreta u gradu, po pravilu među prvima nastupajući u novim prostorima za blues: drugi novi klub Studentskog kulturnog centra, džez klub Doma omladine Beograda, Skadarlijska pivara… Ljubomir Vučković Vučko, „otac beogradskog bluesa“, autor Blues sata Studija B i saradnik u TV Beograd, uglavljuje snimanje polučasovne TV emisije u studiju 9 u Košutnjaku (1986). Nikša Pavić, jedan od najvećih kolekcionara retkih ploča u gradu, postaje menadžer benda i, ne čekajući uzaludno da se bilo ko od velikih izdavača smiluje, u sopstvenoj režiji (Blues House Production) zakazuje snimanje prvog EP-a. Pred snimanje, leta 1987. godine, grupi se priključuje još jedan bivši član Strip Blues Banda, basista i pevač Zoran Obradović Zojko. Grupa dobija finalnu, moćnu strukturu za iskušenja koji ih čekaju.

Na Beogradskom Jazz Festivalu 1987. godine nastupaju (nenajavljeni) u uvertiri jam sessiona u Dansing dvorani DOB. Kratak, ali efektan nastup bio je dovoljan da već nekoliko dana kasnije nagovorim Milenu Petrović, urednicu programa u DOB, da dve večeri nedeljno u sezoni 1987/88 ostavi blueserima. I tako, 17. decembra 1987. godine, otvoren je Blues klub u Dansing dvorani DOB, promocijom EP-a „All Night Long“. Bio je to pravi trijumf zrelog beogradskog električnog bluesa, koji se pretvorio u „celonoćni“ jam, u duhu naziva ploče, sa još dvadesetak kolega u akciji.

Posebnu vrednost prvog diskografskog ostvarenja Sirove kože predstavljala je činjenica da su objavili četiri autorske numere, koji nisu bile tek prepev poznatih blues tema, već pesme blago izmaknute iz tipičnog blues šablona, sa čvrstim aranžmanima i jasnim, jednostavnim i efektnim tekstovima. Mijalkovićeva „Goin’ to USA“, koju peva Zojko, biser je iz ranih dana Strip Blues Banda. Ta prva verzija (snimljena 1982. godine u Studiju B u postavi Ljuba, Zojko, Rajko Milošević Gera i Joca) naći će se na nosaču zvuka tek tri decenije kasnije („BG Blues arhiv“ – Blues Time Records, 2011). Swing atmosfera „Under My Blanket“ ilustruje rano Ilićevo nadahnuće idejama Toma Waitsa. „Hard Drive Lover“ je posedovao najbolje karakteristike radio-friendly numera. Okupljajući poklič „All Night Long“ oslikao je najžešće momente u koncertnoj prezentaciji benda.

U nedelji od 21. do 27. juna 1988. godine održani su Beogradski Dani Bluesa, kao kruna uspešne prve sezone blues kluba u Domu omladine Beograda. Neposredno pred ovaj festival, Sirovu kožu su napustili Mika, Ljuba i Zojko. Ilić je na brzinu ipak sastavio bend koji će odraditi ranije dogovoren nastup u ulozi pratećeg benda Todora Todorovića, a u mesecima posle festivala stalni članovi su postali gitarista Vladan Stanošević Stane (ex. Chess Blues Band) i basista Dragiša Uskoković Ćima. Potom odlazi i Mića, kome su putovanja na relaciji Šabac-Beograd postala pretežak balast – bubnjeve jedno vreme svira Tibor Tot, pa se na toj poziciji ustaljuje Miša Jovanović, prvi blues bubnjar-akademac beogradskog FMU. Kao basisti se u narednom periodu pojavljuju i Dejan Isailović i Darko Petrović. Kada je Ćima prihvatio angažman u EKV, u bend dolazi mladi Milan Ivković, čime se ustaljuje četvorka koja će snimiti prvi album benda „Hugger Mugger“. Česte izmene članova navele su Jocu da privremeno promeni ime sastava u Jovan Ilić & Raw Hide.

Beogradski dani bluesa dunuli su vetar u leđa BG blues porodici. Sirova koža je već u avgustu 1988. prvi put svirala u inostranstvu, na festivalu „Feelin’ Good“ u Gorici (Italija), a u septembru sledeće godine im je Todor Todorović „sredio“ nastup na festivalu u Lerteu (SR Nemačka). U Beogradu je proključalo od klupskih nastupa. Dobijaju stalni angažman u klubu Teatra „Bojan Stupica“. Nastupi u blues klubu DOB prepričavaju se danima. Sjajan odziv publike na koncertu u Klubu studenata tehnike (gde je izuzetne svirke držao i Blues trio) inspiriše uredništvo ovog kluba da sa Vladislavom Pejakom u januaru 1990. godine pokrene Blue Monday večeri ponedeljkom, što će postati novo centralno mesto za blues u gradu, gde su osim prve lige domaćih sastava nastupili i brojni inostrani muzičari.

Drugu petoljetku u radu benda obeležilo je i planiranje sledećeg diskografskog koraka. Snimci na ovom izdanju otkrivaju da je sastav bio u studiju Casablanca, Dadija Stojanovića, najmanje pet puta između proleća 1989. i leta 1991. godine. Snimili su najmanje 14 pesama (prvi snimak „Early in the Morning“ nije uključen u ovu kompilaciju), u četiri različite postave! Ova muzika otkriva novi fokus benda, u sferi kombinovanja klasične čikaške blues matrice (Willie Dixon, Little Walter Jacobs, Howlin’ Wolf…) i funky-bluesa („Dark Eyed Cajun Woman“ – The Doobie Brothers, Ilićev original „Too Proud“). Ilić i Stanošević u frontu potpuno definišu dominatnu boju i zvuk različitih kvarteta. Entuzijazam prema autorskom materijalu je opao – Ilić potpisuje samo dve pesme, „Too Proud“ i „Gypsy Moon“. Svi snimci kvalitetom daleko prevazilaze standard demo zapisa onog doba, kao i prvog EP-a. Šta su ustvari hteli sa njima? Da li je krajnji domet bilo objavljivanje sledećeg EP-a, ili su više puta počinjali rad na albumu? Da li je Ilić čekao da se ustali bend da bi nastavio sa pločama? „Cuttin’ Out“, „I Just Want To Make Love To You“ i „If I Should Die“ bili su spremljeni za treći EP i poslati na rezanje u Zagreb, što je preduhitrio građanski rat u SFRJ.

Dok je u Sloveniji trajao sukob JNA i Teritorijalne odbrane Slovenije, u Beogradu je početkom jula 1991. godine održan prvi Summertime Jazz And Blues And… World Music Festival na kom su članovi Sirove kože imali zapaženo mesto, kao članovi pratećeg benda Louisiana Reda, i aktivni učesnici jam sessiona. Sledeća, deseta godina u životu benda biće ispunjena velikim izazovima. U januaru 1992. prate legendarnog britanskog bluesera Davea Kellyja na izuzetno uspešnoj mini-turneji po Srbiji, potom nastupaju na festivalima u Mađarskoj (Tatabanja i Budimpešta) i Grčkoj (Solun), a krajem godine sviraju po Srbiji sa američkim gitaristom i pevačem Ronaldom Abramsom. U aprilu su u Classic Sound studiju snimili materijal za prvi album, koji je trebalo da se pojavi u junu, u izdanju ambicioznog Sorabia Disca, i da bude promovisan na Svetskoj izložbi u Sevilji. Ali, dogodile su nam se međunarodne sankcije, a Miloš Grozdanović, vlasnik niške producije, ubrzo je izgubio entuzijazam i povukao se iz projekta. Dve godine kasnije, četvorica muzičara udružiće sredstva sa Vladislavom Pejakom i objaviti album u sopstvenoj produkciji, za Pejakovu firmu Ideja. U međuvremenu, Raw Hide će još jednom svirati u Mađarskoj (Segedin, 1993) i sa snimkom „Cuttin’ Out“ (onaj isti koji je trebalo da s nađe na trećem EP-u) učestvovati na kompilaciji „Belgrade/The Blues/Today, Vol. 1“ (PGP RTS, 1994).

Debi album „Hugger Mugger“ sadrži 14 kompozicija, među kojima sedam standarda, pet Ilićevih originala i dva instrumentala Vladana Stanoševića. Izdanje je pratila velika promotivna turneja po gradovima Srbije, spot za pesmu „Rollin ’n’ Tumblin’“, bedževi… Kuriozitet omota je da su sve pesme koje su bile duže od 3 minuta ispisivane kao 3 minuta i preostali broj sekundi (npr. pored najduže numere „Five Long Years“, koja traje 8 minuta i 40 sekundi, stoji vreme 3:340), aludirajući na vreme trajanja klasičnog singla. Album je bio izuzetno uspešan: na prvom (i jedinom) glasanju domaćih blues poslenika za YU Blues nagrade osvojili su tri (od četiri) prva mesta – album, bend, izvođač (Jovan Ilić) – a verovatno bi i četvrto, da u preostaloj kategoriji „Blues pesma godine“ glasovi nisu bili podeljeni između „Five Long Years“ (druga) i „In The Middle“ (treća).      

Objavljivanjem albuma u godini kad je zaustavljena hiperinflacija, uz veći broj prilika za svirke, na festivalima po zemlji (među kojima i dva puta na Summertime Jazz Festivalu u beogradskom Sava centru – u Velikoj dvorani SC pre Magic Slim and the Teardrops, 1995, i u Bašti SC posle Ronniea Earla, 1997) i inostranstvu (Solun, 1995) i u brojnim klubovima, bend ulazi u stabilnu fazu koja će potrajati nekoliko godina. U novootvorenom klubu Blues & Jazz klubu St. James (bivši jazz klub Doma omladine) dobijaju višegodišnji stalni angažman svakog petka. U ovom klubu gostovaće veliki broj inostranih muzičara (Larry Garner, Johnny Mars, Ripoff Raskolnikov, Blues Wire, niz mađarskih sastava), kojima će se članovi Raw Hide redovno priključivati na jam sessionima. 19. aprila 1996. godine, posle koncerta ispred Skupštine grada Beograda, u klub će, sa svojim momcima iz benda, svratiti glavom i bradom Bob Geldof i sa Jocom i Stanetom odvaliti nezaboravni rock’n’roll jam („Carol“, „Route 66“, „My Babe“ i „Riot In Cell Block Number 9“). U novembru iste godine, Raw Hide učestvuje na Marsoni Blues Festu u Domu omladine Beograda sa specijalnim gostom iz SAD Garyjem Sloanom.    

Sloan je nekoliko godina ranije dobio snimke Raw Hide od varvarinskog blues afisinadosa Miška Markovića. Oduševljenje onim što je čuo nije krio, i potom ga je Marković povezao sa Vladom Pejakom. Dogovorili su se da Sloan producira sledeći album Raw Hide i tom prilikom održi nekoliko koncerata u Srbiji (Beograd, Senta, Šabac). Album „Gypsy Moon“ pojavio se u proleće 1997. godine. Sadrži dvanaest kompozicija, među kojima samo tri standarda: devet numera potpisuje Ilić (po jednu sa Stanoševićem i Sloanom), jednu Sloan. U pet kompozicija gostuje Stanetov mlađi brat Ivan Stanošević Giba, koji će vremenom postati stalni član benda. Snimljen u studiju Music Factory („dovoljnom velikom da u njega stane simfonijski orkestar“, zapisaće Sloan), oslikao je bend u punoj studijskoj zrelosti, mada lišen sirovosti i oštrice koja je pratila njihove koncertne nastupe.

Na početku promotivne turneje albuma (za koju je u Srbiju ponovo došao Gary Sloan) u proleće sledeće godine, već posle prvog nastupa bend napušta Miša Jovanović. Turneju će odraditi stari drugar Tibor Tot, ali se neće zadržati u sastavu. Za bubnjevima će, sve do NATO bombardovanja 1999. godine biti Vladimir Funtek, nekadašnji bubnjar Partibrejkersa i Električnog orgazma, a onda opet Tot. Omiljeni lik BG blues scene, koji je svojim znanjem, duhom i temperamentom dao pravi puls velikom broju bendova, Tibor Tot je nastradao u saobraćajnoj nesreći na putu Novi sad-Beograd, vraćajući se sa svirke sastava Blue Family 2. decembra 2001. godine. U bend potom dolazi renomirani beogradski rock i blues bubnjar Blagoje Nedeljković Pače, koji u postavi ostaje do današnjih dana.

Posle Miše, iz benda odlazi i Milan Ivković, umesto koga će bas svirati Ivan Stanošević, Milan Sarić Sare (iz grupe Hush) i Ivan Kovačević, dok se nije ustalio Darko Golić. Uz Kovačevića i, konačno, Golića, Jovan Ilić je konačno ispunio dugogodišnji san, da u bendu ima kontrabas umesto bas gitare, potpuno se približavajući omiljenom čikaškom blues zvuku 50-ih, koji je obeležio kontrabas Willieja Dixona.  

Početkom 2000-ih održavan je uspešni Blues Summit u Pančevu, na kome je bend redovno nastupao. Na kompilacijskim albumima koje je objavila produkcija Round Records nalaze se jedini snimci sastava objavljeni kod nas u toj deceniji: „Rollin’ & Tumblin’“ i „Don’t Go No Further“ (2001), odn. „Born In a Small Town“ (2002). (Još jedan koncertni snimak nalazi se na kompilacijskom albumu sa festivala u mađarskom Pakšu, 2000. godine). U novembru 2002. godine grupa proslavlja dve decenije postojanja na mini festivalu Blues Days u Domu omladine Beograda. Upriličen je celovečernji nastup sa čak pet setova, tokom kojih su se na sceni pojavili brojni muzičari sa kojima je grupa radila u raznim periodima.

Treću deceniju rada obeležava veliki broj festivalskih nastupa u zemlji, desetak koncerata u Mađarskoj (među kojima i učešće na čuvenom Pepsi Sziget festivalu u Budimpešti), nekoliko svirki u Rumuniji, pet nastupa u Rusiji (2007), gostovanja u Podgorici, Kotoru, Osijeku i Skopju, zapaženi nastup na blues festivalu u Barseloni (2007), klupski gig u Cirihu, i, posebno, redovna i stabilna klupska aktivnost u Beogradu, u klubovima Vox, Tramvaj i Kuglaš, između ostalih.

Česti su učesnici festivala Voxstock, u organizaciji Udruženja ljubitelja rhythm and bluesa i rocka Vox, a potom i njegovog naslednika Blues Stock, u različitim kontekstima. Osim individualnih učešća, takođe prate Keitha Dunna (2005), Svena Zetterberga (2007) i Todora Todorovića (2011), odnosno nastupaju na jam sessionima sa gostima festivala. U leto 2012. godine Joca i Stane su se našli u all-star postavi Belgrade Blues Factory koja je nastupila na beogradskom Beer festu, pred više desetina hiljada ljudi.

Opredeljujući se da im muzika bude posao, a ne samo usputno zadovoljstvo, članovi sastava prihvataju i druge zanimljive izazove, sarađujući sa brojnim blues i rock sastavima na sceni. Najzaposleniji je Pače, koji radi sa Električnim Orgazmom, Čutura bendom i Point Blankom. Zbog ovih obaveza povremeno ga u Raw Hide zamenjuje Rade Krivokuća. Stane je član blues kvarteta Desperate Slim and the Newcasters, koji vodi talentovani gitarista i pevač Goran Stojković Goksi. Gostovao je na albumima sastava Point Blank i italijanskog gitariste Mikea Sponze („Kakanic Blues 2.0“ – Mike Sponza & The Central Europe Blues Convention, 2007). Giba je član pančevačke blues grupe Blue Family i Jelena Popin Benda. Golić je svirao sa Jelenom Popin, Milanom Petrovićem i Olahom Vinceom, a trenutno radi i sa fado sastavom Luz Azul, kao i svira u mjuziklu „Rebeka“, u produkciji Madlenianuma. Jovan Ilić je nastupao po Italiji sa gitaristom Frankom Trisciuzzijem, u Ljubljani i Zagrebu u okviru all-star benda Harp Attack, kao i u Harareu (Zimbabve), kao gost Luba Blues Banda, koji je predvodio Ljuba Mijalković, još jedan prerano preminuli heroj BG bluesa.  

Ada, Bajina Bašta, Bačka Palanka, Beograd, Bečej, Bor, Valjevo, Velika Plana, Vršac, Gornji Milanovac, Zaječar, Zrenjanin, Kikinda, Kosovska Mitrovica, Kostolac, Kragujevac, Kraljevo, Kruševac, Lazarevac, Leskovac, Mali Iđoš, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Požarevac, Pančevo, Petrovac na Mlavi, Senta, Smederevska Palanka, Sombor, Sremska Mitrovica, Subotica, Užice, Čačak, Šabac… Od vizuelne impresije mapom Srbije sa velikim brojem zvezdica nad gradovima u kojima je Sirova koža nastupala (preko 1500 koncerata – tvrdi Ilić) još je snažniji utisak da je u mnogim sredinama blues prvi put uživo zasvirao ovaj bend, preuzimajući na sebe ulogu svojevrsnih propovednika ove muzike.

Na trideseti rođendan najdugovečnijeg srpskog blues sastava čitalac može da postavi pitanje – da li je Sirova koža ostvarila onoliko kolika je njena stvarna vrednost? Imajući brojne prilike da ih na festivalima upoređujemo sa vodećim sastavima sa evropske scene, uverili smo se da pripadaju tom društvu. U prilog tome govore svetski asovi sa kojima je grupa radila, kao i pozivi na evropske blues manifestacije. Više od toga, u godinama globalno smanjenog interesovanja za blues, i ekonomske krize – kada je i poznatim američkim sviračima teško da sastave evropsku turneju – sumnjam da bi bilo moguće. Da ovde govorimo samo o Jovanu Iliću, ili bilo kom drugom frontmenu, verovatno bi broj gostovanja po svetu bio veći, pošto bi ih tamo sačekao neki drugi dobar domaći sastav koji bi ih pratio. Kao bend – nemoguća misija. A Sirova koža je bend.

Da li je broj objavljenih nosača zvuka mogao da bude veći? Jeste. Ali, s druge strane, Ilić i društvo zabeležili su dosad dovoljan broj kvalitetnih autorskih numera da zadovolje poriv svoje kreativnosti i nekom drugom pruže priliku da te komade jednog dana obrađuju kao što se oni i njihovi savremenici bave nasleđem Muddyja, Dixona i Wolfa. Bend je možda sputavala i činjenica da tipična blues publika uvek više traži prepoznatljive pesme iz standardnog blues opusa, nego autorski repertoar, koliko god on jak bio – moguće je da snimanje albuma na kom bi bili samo standardi Joci i ekipi nije predstavljao dovoljan izazov? Konačno, a verovatno i najvažnije: ko je jednom prisustvovao nastupu Sirove kože posvedočiće da je energiju kojom su oni ispunjeni gotovo nemoguće preslikati na CD-u. A i kako da u 70 minuta stane tenzija koju bend gradi postepeno, moćnim shuffleovima i boogiejima u režiji gazda Joce, ili dugim slow blues numerama u kojima Stane i Giba prospu krv, znoj i suze po podu kluba, da bi sekund kasnije opet živnuli u ritmu Darka i Pačeta; i opet, u sledećem, još paklenijem krugu, dok svi ne izgubimo poslednje noćne autobuse i ne opustošimo frižider sa pivom?

Ovo izdanje ima karakter i uspomene i pozivnice. Uspomene – na vreme kada je BG blues porodica, zajedno sa njenim najznačajnijim članom, Sirovom kožom, sticala pozicije na domaćoj muzičkoj sceni; na nekoliko formacija u kojima je sastav delovao, uključujući i aktuelnu, najdugovečniju postavu u životu benda; ili na noć u kojoj su vas njih četvorica rasturili od dobrog bluesa, učinili da se naigrate kao nikad ranije, ili da se zaljubite do neba. Pozivnice – da im ne brojite dane i pođete na direktan susret negde na planeti, tamo gde ova muzika živi svoj stvaran život, u kreativnom jedinstvu njenih stvaralaca i slušalaca.

 

Vojislav Pantić