Iako naučna istraživanja ukazuju na to da se tokom trudnoće i u telu budućeg oca dešavaju određene hormonske promene, smatra se da je ovde ipak reč o jednom psihosomatskom stanju prouzrakovanom bliskim odnosom među partnerima. Jasno je da očinstvo utiče na muškarca, pa tako neizvenost, psiholočki pritisak i narastajuća odgovornost koje roditeljstvo sa sobom donosi predstavljaju svojevrstan okidač ovakvog stanja.

Osnovni koncept izložbe ”Couvade” Darka Stojkova čini analiza ovog psihološkog fenomena. Kao rezultat svojevrsne introspekcije ovog umetnika, koji je i sam nedavno postao otac, nastao je skup autentičnih impresija i tumačenja stanja koje Stojkov dovodi u vezu sa vrstom uživljavanja o kojoj je reč. Kompleksnom kompozicijom umetnik ukazuje na složenu prirodu ovog emocionalnog stanja, dok asocijatvni i u trenucima duhoviti likovni citati prenose posmatraču umetnikove nesvakdašnje utiske o zagonetnom Kuvada sindromu.

Robert Seke

 

Couvade
‘Couvade sindrom, se još i zove saosećajna trudnoća, nametnuto stanje u kojem partner doživljava neke od istih simptoma i ponašanja buduće majke.”
‘‘Couvade syndrome, also called sympathetic pregnancy, is a propsed condition in which a partner experiences some of the same symptoms and behavior of an expectant mother”
Wikipedia.
 
 
Bumbarmara
Priča o bumbaru Humlanu i bubamari Mariji Niklpigi.
 
On i ona se sreću dok je bubamara na crveno žutom cvetu tražila malu zelenu hranu. Odjednom se sa plavog neba sa belim oblacima spusti senka. Senka je sletela pored nje. To je bumbar Humlan.
Ona je očarana.
Gde god on krene ona ga prati, u hladu njegove senke.
Bumbar: Svidjaju mi se tvoje tufne
Bubamara: Svidjaju mi se tvoje štrafte.
Štrafte i tufne počinju da prave svoj zajednički dom.
 
Niklpiga saznaje da je trudna. Pored mučnina njena čula se pojačavaju. Bumbar je bio srećan.
Ona zabrinuto leti ka roju mušica iznad nečije glave.
Iz čopora mušica se izdvaja jedna i prileće joj. Na sebi ima beli mantil i svetlo na glavi.
– Dobar dan, doktore Moljac.
– Nisam ja doktor Moljac, već doktor Mušica. Znate, moljci ne lete u roju iznad nečije glave. To mi radimo, a moljci su u njegovoj odeći, ispod njegovog pazuha… hahhaah…gr gr. Izvolite, šta se želeli, gospoćice?
– Marija Niklpiga. Znate, imam osećaj čudnog zujanja u stomaku, evo baš ovde, onako šućkasto brujanje.
– Da da da, jel ste skoro upoznali nekog bumbara? Znate brrr brrrr…
– Da da da, pa znate, leteli smo zajedno oko tučka…
– Ništa ništa, uđite u moju orinaciju.
Oni lete ka roju mušica koji počinje da se skuplja. I oni se odjednom nalaze u ordinaciji sačinjenoj od mušičinih tela. Negde su virile glave, a negde dupeta. U zidu, plafonu i podu. Svetlo koje je polazilo kroz plafon osvetljavalo je sto za preglede, čiviluk, stolice i prozore. I sve je bilo sačinjeno od mušica, zamislite.
Dok je pregledao Mariju, okrenutu na leđa, konstatovao je:
– Kao što sam mislio, vi ste trudni. Dobićete malu bumbarmaru.
– Bumbarmaru? Da li je to moguće? To nije prirodno. Mi u mojoj porodici uglavom gajimo crveno sa crnim tačkama…
– Hmm polako. Da nije moguće ne bi se ni desilo, samim tim je i prirodno.
– Neće mi valjda dete biti kao one odvratne žute bubamare sa crnim tačkama?
– Ne ne, to je druga vrsta, vi će te dobiti bumbarmaru, savršeno normalnu bumbarmaru.
– Ali žuto crno, crveno crno, žuto crveno crno….
– Gospođice, idite saopštite svom crno žutom mužu ovu divno crno žuto crvenu vest, a ja moram da idem. Mi smo mušice prilično zauzete.
– Dobro, idem… (i dok odlazi upita) A što ste vi toliko zazeti? Jer ima puno trudnica u poslednje vreme?
– Ne! Moram da ispunim svoju svrhu na ovom svetu, a to je da uletim nekom u oko. Znate, nas je puno, a ima puno zaštićenih očiju. U današnje vreme svi nose naočare, a ni sočiva nisu baš prijatna…
 
I tako krene Marija kući sa cveno-žutim osmehom i ručicama na stomaku.
 
Na zelenom stablu nekog cveta, bumbar i bubamara sede i jedu tučak.
– Imam divnu vest! Uskliknu Marija. Imaćemo našu bebu. Veliki bumbar se osmehnu.
– Znači imaćemo bumbarmaru.
– Znači, znaš da boje mogu da se mešaju? Crveno, crno, žuto, crno.
– Žuto, crveno, crno…
Nastavljaju da jedu tučak kao insekti, kao da nikad nisu znali da pričaju.
 
I onda ona sedi sama i razmišlja o malom bumbaru u stomaku. I tako prolaze dani.
I ugleda bubamara, dok je letela kraj nekog igrališta, kako se deca igraju sa igračkama u rukama.
Kad je došla kući, osećala je da je bebi u stomaku dosadno. Beba je izražavala neko nezadovoljstvo blagim udarcima. Zamišljala je kako se beba igra sa nekom igračkom kao deca na igralištu i brzim pokretima je progutala igračku koja je stajala na stočiću. Bila je to loptica. Beba se smirila. U njenim mislima beba je držala lopticu. Udarci po stomaku su bili blaži, ona se opustila i počela da zamišlja kako se loptica odbija o stomak dok se beba igra.
I tako je svakog dana progutala po koju igračku. Bili su to patkica, kockica, zeka, šljokica, jednorog, poni i barbika… I tako su prolazili dani, stomak joj je bio sve veći od silnih igračaka.
Sem što je stomak bio veći, bio je i mirniji.
 
Ponovo, dok je otežano letela, videla je kako se deca igraju. Neke od igračaka koje je progutala bile su za dvoje i shvatila je!
I tako jednog dana, dok je letela sa tim velim stomakom, naleti na malog bumbara koji je sporo leteo, a i ona takođe. On joj se obrati bezvoljno:
– Dobar dan.
– Dobar dan, kako se zoveš?
– Viktor.
– Nešto ne žuriš da se igraš sa drugom decom.
– Ne, nemam prijatelje.
– Kako to?
– Pa, u mom susedstvu nema bumbara mog godišta, a ostali ne žele da se igraju samnom jer misle da sam mračan bučan i strašan. Zato imam svoje igračke. (U ruci drži Optimus prajma.)
– A nemam ni braću ni sestre…
Ona zamisli kako je i njeno dete u stomaku tužno, okruženo sa gomilom igračaka, i jednom u ruci. I brzo proguta malog bumbara. Ogromni stomak, dok je letela kući, je postao aktvian. Počela je da zamišlja kako se njih dvoje igraju.
Dani su prolazili, ona je gutala igračke koje su za dvoje. Bili su to frizbi, reketi za tenis i bagminton, lastiš, pesak i kantice, pa i ozbiljnije igračke vremenom, kao Ne ljuti se čoveče, šah….
I tako, dok je maštala, u svojim mislima je videla da deca ne znaju baš da igraju šah i Ne ljuti se čoveče, jer su počeli da se svađaju. Nije bila oduševjlena. Ona je osetila nezadovoljstvo u stomaku, jer su oni jako povezani, oni su u njoj. I shvatila je, dok je gledala muža kako sređuje nešto po kući i računa i meri.
Došla je do njega i progutalaga. Mir je ponovo nastao u stomaku kao i njeno zadovoljstvo. Znala je da su svi zadovoljni. Ona je bila ispunjena, oni su živeli u njoj, ona je bila odgovorna. Bili su deo njenog malog carstva. U mislima, otac ih je podučavao. Svo troje su sedeli okruženi igračkama.
Dani su prolazili i ona se osećala usamljeno. Osetila je kako je gledaju iz stomaka ka gore, i čekaju i čekaju. I shvatila je!
Otvorila je usta što je više mogla i počela je da guta sebe. Morala je da bude sa njima, morali su da budu svi zajedno. Umesto da se život rodi spolja ka stvarnosti, on se rodio unutar mašte.
I tako stavljajući bumbarmaru i malog bubara da spavaju, tata Humlan im ispriča:
Van našeg ovog malog sveta koji ste upoznali, postoje ljudi i njihova deca koja se rađaju u realnom svetu. Oni svoju porodicu štite i čuvaju od “spoljnjeg” sveta. Što više dete odrasta ono više spoznaje spoljni svet koji je ispunjen iščekivanjima, strahovima, željama, posedovanjem, borbom… I na kraju postaju robovi ko zna čega i nikad ne dožive svoj maksimum. Malo ko ima sreće da bude oslobođen toga .Vidite mi imamo sreću da ne postojimo. Ali i postojimo, jer je ova priča ispričana. Znate stvarnost su sećanja, a sećanja su male vibracije koje su u dodiru sa svim ostalim vibrirajućim univerzumom i večno se prenose, večno postoje. Svi mi večno postojimo.
A sad priča koju mi je pričao otac dok sam bio mali kao i vi:
Bio starac i baba, pa imali dva sina i dve snahe. Oni su bili vrlo siromašni i nisu ništa imali do jednoga jarca. Jedan dan pošalje starac mlađu snahu da vodi jarca u šumu, da mu nakreše da ne bi krepao od gladi. Ona po zapovesti ode s jarcem, ali malo čas, eto ti jarca kući, pa se stane drekenjati oko kuće:
— Mehehe! Starac iziđe i zapita ga šta mu je i šta je došao kući.  A on odgovori:
— Poslao si snahu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu.
Onda starac pošalje drugu snahu; ali jarac onako uradi i kod nje.
Pošalje starac sina mlađega, ali jarac onako uradi i njemu.
Pošlje starijega, i starijemu učini jarac onako.
Sad pođe baka, uzme u rukavicu osjevina, i stade prosipati za sobom, vabeći jarca:
— Jarac, jaco, jac, jaco!
Jarac iđaše za babom, dokle tecijaše iz njezine rukavice osjevina, a kad nastade, on se onda vrati kući po svome običaju i stane ga dreka oko kuće:
— Mehehe! Opet ga starac zapita, šta mu je, a on odgovori:
— Poslao si baburinu da mi kreše da brstim, a ona mi natakla gužvu na gubicu, pa ne mogu.
Starac misleći da je istina, što jarac govori, pođe sam s njime. A jarac isto onako uradi i njemu. Tada se starac razljuti, i kako dođe kući, odmah jarca zakolje, odere ga, osoli, natakne na ražanj i prepeče ga k vatri, a moj ti jarac skoči s ražnja, pa beži! beži! te u lisičju jamu, a lisice ne beše kod kuće.
Kad lisica dođe, čuje da ima neko u njezinoj kući, i ne smede ući unutra, nego pođe od svoje kuće nevesela i žalosna. Idući tako, eto ti pred nju zeca, pa je zapita, šta traži tuda tako nevesela. A ona mu kaže da se neko uvukao u njezinu kuću, pa sad ne sme unutra. Onda zec reče:
— Hajdemo nas dvoje, da vidimo, ko bi to bio. I tako pođu.
Kad dođu pred jamu, poviče zec:
— Ko je u tetinoj jami? A jarac iznutra odgovori:
— Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen! Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac.
Kad to čuju zec i lisica, poplaše se, pa pobegnu bez obzira.
Bežeći tako, naiđu na vuka, medveda i lava, pa ih ovi zapitaju, šta im je, što beže. Kad lisica i zec vide ovako društvo, oni se zaustave, pa im pripovede šta je i kako je. Onda se dignu svi zajedno, da bi nekako uveli tetu u njezinu kuću; ali im zalud beše muka, jer im jarac svakom odgovori kao i zecu.
Hodajući tako neveseli po polju i brinući se zbog tete, sretnu ježa i on ih zapita, šta rade u društvu i toliki, a oni mu kažu sve šta je i kako je. Onda reče jež:
— Hajde da i ja sreću pokušam, da vidim ko je to. Kad dođu pred jamu, poviče jež:
— Ko je to u tetinoj kući? Jarac odgovori:
— Ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen! Zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac. Na to mu jež reče:
— Ja sam jež, svemu selu knez, saviću se u trubicu ubošću te u gubicu.
A moj ti jarac bež!

Darko Stojkov
 
 

 

DARKO STOJKOV
Rođen 1979. u  Kikindi, Jugoslavija.
 
2005.  Diplomirao na Fakultetu Likovnih Umetnosti  u Beogradu, odsek slikarstvo u klasi Jovana  Sivačkog.
          Osnivač udruženja Moba i Inex galerije, projekta Visibillty, rezidencijalnog programa Raj (B. Dubica), Belgrade art fair, član ULUS-a….
 
Samostalne izložbe:
 
2015. Couvade, galerija Terra Kikinda, 27 mart.
2014. Seks u srcu mozga, MAS galerija, Odžaci.
         Samo-ordinacija, Inex film, Beograd.
2013. Psihogram, Fakultet likovnih umetnosti, Beograd.
         Destroing data. Galerija S, Kikinda. Srbija.
         Weltruhm – gefällt mir Milchhof, with Mikro Kamenoff, Berlin, Germany.
         Hiperboreja, Elektrika, Pančevo.
         Flat meats,  Ulična galerija, Beograd.
2012. Inex film, Beograd.
2011. Aktivacija perifernog vida, Dom omladine Beograda, Srbija.
         Lik i Delo, Američki kutak, Dom omladine Beograda, Srbija.
2010. Izložba skulptura, instalacija i crteža Side Vision, galerija Qucera, Rakovica Beograd.
         Falstad Kunst 2010  prezentacija rada ’’Second Jorney’’  Falstad, Norway.
 
Grupne izložbe:
 
2014. SAY IT. RS, Wien
         Crno beli svet, grupa C4, Inex Gallery, Beograd.

2013. HYBRID OBJECT. EASTERN PROMISES Kunsthalle am Hamburger Platz, Berlin.
     
2012. KUNSTHALLE m3, Berlin, Germany.
        Queer likovni salon, Magacin, Kraljavića Marka 8, Beograd.
        Međunarodnog bijenala umetnosti minijature, Gornji Milanovc.
        Inex film. Beograd
2011. Military art,  Eskilstune, Sweedan.  

       ART-ATHINA 2011, guest art centers are Dom omladine Beograda, and  Stacion- Center for Contemporary Art Pristine, Athens Greece.
       Water tower festival, backward football, Sofia, Bulgaria.        
       Supermarket art fair, Stockholm, Sweden.