11.04. u 21:30 Muzički program  Serbian Jazz, Bre!

Učestvuju: Katarina Kačunković – vokal, Mihailo Blam – kontrabas, Aleksandar Jovanović – klavir, Igor Malešević i gosti: Rastko Rašić, Nemanja Banović, Strahinja Banović, Filip Krumes, Papa Nik, Vlada Maričić, Luka Ignjatović, Miša Radonjić, Branko Trijić, Đino Maljoković,…

Ivan Grlić: “Serbian jazz, bre” je multimedijalni umetnički projekat koji je baziran na portretima naših najznačajnijih muzičara iz žanra jazz-a koji je deo projekta “Serbian bre” koji sam započeo 2001. godine i druga foto-monografija iz ciklusa i nastavak dobro prihvaćene foto-monografije Serbian Soul, Bre!

“Serbian jazz, bre!” je način da se Srbija prikaže iz jedog drugog ugla, sa svim svojim atributima kojima se diči: kreativnost, umešnost. lepota, pamet, duhovnost… “Serbian, bre” je zamišljen kao višeslojni, višegodišnji projekat, sa ciljem da prikaže, zabeleži i zamrzne u vremenu lica koja nešto znače. Da ih sačuva od zaborava, da afirmiše prave vrednosti, da edukuje i skrene pažnju na ljude koji vrede i koji bi trebalo da imaju svoje mesto u istoriji našeg naroda.

Umetnički koncept ovog ciklusa radova je da se slikom prikaže muzika kroz formu portreta ljudi koji su autori, stvaraoci, kompozitori ili interpretatori te muzike. “Serbian jazz, bre” počiva na ideji da se fotografijom zabeleži „trenutak duhovnosti“ ljudi iz jedne specifične umetničke grane, koja samom svojom konzumacijom podstiče emocije i duhovna raspoloženja kod najšire publike.

Birao sam modele na osnovu činjenice da je reč o ljudima koji su karakteristični kao stvaraoci i kao ličnosti, nastojeći da njihovu ličnu energiju, ekspresiju i harizmu ovekovečim. Pokušao sam da prikažem najširoj publici iskre u očima koje vidim kod njih, a koje su nastale kao posledica dugogodišnjeg bavljenja muzikom i zadovoljstva koje proizilazi iz toga. To je ključni razlog zašto sam odabrao portret kao formu, izbegavajući stilizacije i druga pomoćna sredstva, koja bi na bilo koji način omela neposredni doživljaj ličnosti modela – srpskih muzičara iz najrazličitijih stilskih pravaca ove umetničke grane. Da bi mogli zadržati kontinuitet Srpske duhovnosti, mora da postoji pojedinačni doprinos svakog od nas u vraćanju i redefinisanju zaboravljenih vrednosti koje su skrajnute. Motiv za bavljenje ovim projektom je potreba da nešto uradim na menjanju stvarnosti, davanju alternative i promovisanju drugačijih standarda. Ova knjiga predstavlja napor za poboljšanje naše stvarnosti, sa željom da probudim i podstaknem publiku na drugačije razmišljanje i posmatranje sadašnjeg trenutka i da doprinesem očuvanju pravih vrednosti.

Reč kritičara:

Svetolik Jakovljević, jazz publicist
“Ovom knjigom Ivan Grlić ne želi da dokumentuje istoriju niti da ispriča ili ilustruje neku postojeću priču. On je hroničar u vremenu sadašnjem i upravlja objektiv svoje kamere na džez muzičare koje je sreo ili potražio. On ih ne rangira po nekoj listi muzičkih vrednosti ili zasluga. U nameri da zabeleži ličnost džez muzičara( pojedinca) on mu prilazi u studiju ili njegovom prostoru, u punoj svetlosti ili tami noći. Taj susret je pripremljen i režiran ali i improvizovan, kao u džezu, i kao rezultat imamo pred nama zbirku fotografija raznolikih i šarolikih kao što nam se i džez prikazuje.”

Vojislav Pantić, jazz kritičar
“Zadržavajući delimično opsesiju portretom, u svojoj drugoj knjizi Grlić ide dva koraka dalje. Najpre umetnike izvodi iz fotografskog studija, a zatim dodaje boju. Napušta teren tradicionalne jazz fotografije, (ne)svesno poručujući da jazz nije “crno-beo”, već raskošna muzička paleta u kojoj se meša spektar plave, zelene i crvene, sa istim žarom sa kojim su se mešale sve nijanse sivog na fotografijama bebop heroja. On time pomaže jazzu da izađe iz okvira opskurnog – posmatrač fotografija koji ne poznaje jazz neće biti uplašen, već će, naprotiv, poželeti da što pre okusi ovu divnu muziku.”

Oliver Đorđević, “World music asocijacija Srbije”
“Na umetničkim fotografijama iz ciklusa „Serbian jazz, bre!”, autor Ivan Grlić je postigao da modeli liče na svoju muziku.
Da li lica Borisa Kovača i Lajka Feliksa zrače panonskom poetikom, da li se kroz mimiku Lale Kovačeva, Lazara Tošića i Veljka Nikolića može naslutiti sloboda umetničke misli i živahan duh ritmičara, da li vam portreti džezista Jove Maljokovića, Neše Petrovića i Vlade Maričića dočaravaju elegičnost njihovih opusa i da li na fotografijama sa Bubišom Simićem, Mićom Markovićem, Mišom Blamom i Stjepkom Gutom sagledavate ekspresiju, iskustvo i dostojanstvo? Da li vam sve ovde predstavljene fotografije govore o dubokoj posvećenosti umetnosti, odricanjima i borbi?”
Jedno je za mene sigurno: Grlić je na jednom mestu (računajući i prethodni ciklus „Serbian soul, bre!”) uspeo da okupi dobar deo umetničke aristokratije jazz i world music orijentacije što je neprocenjiv zalog za budućnost. Uvraženo je mišljenje da je u spisateljskom poslu najteže napisati biografiju. U fotografskoj umetnosti je isto toliko teško ovekovečiti portret u onom trenutku kada model otvoreno i opširno govori o sebi. Grlić je bio dobar sagovornik.