Već nekoliko decenija, koncepti istorijski neodvojivi od umetnosti – kao što su lepota, uzvišenost i remek-delo – isključivani su iz rečnika savremene kreativnosti. Ipak, oni i dalje zadržavaju svu svoju oštrinu kada je reč o osmišljavanju umetničkih dela i onoga što umetnici u njih ulažu. Razmišljanje o formi je, u stvari, preduslov za savremenu umetnost koja je istovremeno pristupačna i zahtevna, sposobna da kombinuje intelektualnu dubinu sa vizuelnom intenzivnošću.

Lepota je mnogo više od puke činjenice koja se spolja opaža, ona je izraz projekcije, volje koja se opire našoj vizuelnoj samozadovoljnosti i prolaznosti trenutka. Uzvišenost se pojavljuje kada reči postaju bespomoćne, na samoj ivici onoga što mašta još uvek može da obuhvati.

Remek delo se otkriva tokom vremena, kada se delo pokaže nezamenljivim i kada nijedna pojedinačna interpretacija ne može iscrpeti njegovu dubinu.

Niko neće naći definitivni odgovor u ovim rečima. Naprotiv, one povlače linije snage koje treba doživeti. Neizvesnost njihovih obrisa čuva njihovu plodnost i navodi svakoga od nas da formira sopstvenu procenu. Na taj način, one odzvanjaju definicijom Hane Arent o umetnosti kao „besmrtnom delu koje smrtne ruke mogu stvoriti i izvesti”, primoravajući nas da razlikujemo, među umetničkim delima, ona koja traju od onih koja blede.

Potičući iz različitih generacija i sredina i radeći kroz širok spektar praksi, umetnici čine umetničko delo mestom gde misao postaje prisustvo. Pogled na Svet postoji u potpunosti tek kroz formu koja ga prenosi. U toj tenziji umetničko delo stiče svoju nužnost, prevazilazeći i komentar i puki vizuelni efekat. Usred neprekidnog toka slika koje se trenutno zamenjuju, ono uspostavlja drugačiju vrstu trajanja. Pripada sadašnjosti, a da pri tom nije iscrpljena njom, svesna je istorije koja joj prethodi i onoga što još uvek može da prenese. Na taj način, jedinke mogu da uđu u dijalog, a da se ne rastvore u globalizovanom jeziku savremene umetnosti.

Andre Malro je ovaj zahtev formulisao rečima: „Umetnost je ono što čoveka čini nečim više od slučajnosti univerzuma”. Estetika tako prestaje da bude samo pitanje dekoracije. Ona dotiče ono što spasava postojanje od neznačajnosti, slučajnosti i puke nužnosti. Ovo nije nostalgičan povratak lepoti, već pokušaj da se shvati šta nas u umetnosti oslobađa od puke slučajnosti.

Ako je čovek slučajnost, umetnost je ono što se suprotstavlja toj slučajnosti.

Lepota nikada neće biti suprotnost posvećenosti. Ona je jedno od njenih najefikasnijih oružja. Umetničko delo deluje kada ideji daje oblik koji sama diskusija ne može da stvori. Njena snaga leži upravo u tome što prevazilazi slogane i uvrede i što je ukorenjena u dugoročnom – u sferi sećanja. Dopire do onog dela nas koji argumentacija ne može dohvatiti; premešta uverenje iz domena mišljenja u domen iskustva. Umetnost daje presudi vreme da sazri i čuva prostor u kojem se oni koji drugačije misle i dalje mogu sresti. Čulno i dejstvo se međusobno hrane, pa lepota nije apstraktna koncepcija koja pluta iznad stvarnosti. Ona je neiscrpan izvor otpora, horizont suštinski važan za transformaciju sveta. Ovde u Beogradu, u oktobru 2026. godine, ovo uverenje dobija posebnu rezonancu. (Iz kustoskog teksta o koncepciji izložbe)

Filip Mirazović, CRYPTOMNESIA, foto kredit iz lične arhive umetnika

Galerija Doma omladine okuplja šest umetnika poreklom iz nekadašnje Jugoslavije, čiji umetnički putevi svedoče o značajnom mestu koje ovaj region zauzima u istoriji evropske umetnosti. Nastanjeni u Francuskoj, Filip Mirazović, Davor Vrankić, Brankica Žilović i Marko Velk izgradili su osobene umetničke opuse, istovremeno zadržavajući duboku povezanost sa svojim prostorom porekla. Dva rada Dada i Vladimira Veličkovića, istaknutih ličnosti evropskog umetničkog stvaralaštva druge polovine XX veka, smeštaju ovaj susret u širi istorijski kontekst.

Za ovu izložbu, prvih četvoro umetnika pozvano je da se bavi pitanjem lepote kroz dela posebno osmišljena za ovaj prostor. Slike Filipa Mirazovića preispituju predstave moći i nasilje istorije. Davor Vrankić olovkom stvara fantastične svetove izuzetne preciznosti, u kojima se čini da imaginacija pomera granice stvarnosti. Brankica Žilović koristi šivenje i vez kao alat za promišljanje o pamćenju i teritorijama. Crteži Marka Velka, rađeni ugljenom, oživljavaju figure prožete sećanjima i strepnjama savremenog sveta. Sve ove umetničke prakse povezuje ista težnja: njihova značenja ne otkrivaju se na prvi pogled, već zahtevaju od posmatrača da zastane i posveti im vreme kako bi sagledao njihovo puno značenje.

Kroz stvaralaštvo ovih umetnika afirmiše se i mesto Srbije u evropskoj kulturi, izvan njenih granica i istorijskih potresa. Njihovi umetnički putevi svedoče o vitalnosti kulture koju političke granice, ratovi i migracije nikada nisu uspeli da prekinu, kulture koja nastavlja da cirkuliše, menja se i prenosi. Njihov susret podseća da lepota može da nosi sećanje na istorijsko nasilje, a da istovremeno ostane snaga stvaranja i slobode.

Davor Vrankić, Wireless, diptyque interchangeable, iz lične arhive umetnika

Numa Hambursin je francuski likovni kritičar, kustos, profesor, a od 2021. godine obavlja funkciju direktora institucije MO.CO. Montpellier Contemporain, gde je osmislio i realizovao izložbe i projekte sa međunarodno priznatim umetnicima, među kojima su Kader Attia, Kiki Smith, Berlinde De Bruyckere, Huma Bhabha i Neo Rauch. Godine 2023. bio je kustos izložbe Immortelle, značajne pregledne izložbe koja je okupila više od 400 radova 122 umetnika, istražujući vitalnost figurativnog slikarstva u Francuskoj.

Nakon opsežne obnove prostora Carré Sainte-Anne, obnovio je i svoju dugogodišnju saradnju sa tom institucijom. Bio je kustos izložbe kojom je prostor ponovo otvoren, Adventice umetnika JR (2025), a zatim i izložbe Mirage umetnika Jaume Plensa (2026), osmišljene posebno za monumentalnu arhitekturu nekadašnje crkve.

Od 2018. do 2021. godine rukovodio je Odeljenjem za modernu i savremenu umetnost u Kanu, u okviru kojeg su delovala tri umetnička centra: La Malmaison, Villa Domergue i Suquet des Artistes. U tom periodu organizovao je značajne izložbe posvećene umetnicima među kojima su Kehinde Wiley, Niki de Saint Phalle, Agnès Varda, Pierre et Gilles, Fiona Rae i Barthélémy Toguo.

Pre 2018. bio je direktor institucije Carré Sainte-Anne u Monpeljeu, gde je predstavio izložbe umetnika među kojima su Jean-Michel Othoniel, Chiharu Shiota, Gérard Garouste, Robert Combas, Hervé Di Rosa i JonOne. Kao aktivan autor i kritičar, Hambursin je objavio brojne tekstove o modernoj i savremenoj umetnosti. Godine 2018. dobio je nagradu za likovnu kritiku udruženja AICA France.

Predsednik Odbora 61. Oktobarskog salona je Vuk Vidor, dok su članovi Odbora Jelena Medaković, Mihael Milunović, Marko Luković i Nikola Božović.

Oktobarski salon realizovan je pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu grada Beograda.