S obzirom na ontološki pristup umetnika i njegovo dugogodišnje proučavanje ljudskog tela (naročito mozga) kao sistema značenjskih elemenata, pozicija izložbe uspostavlja referentni sistem koji sećanje na događaje iz prošlosti redefiniše i implementira u sadašnji/budući trenutak. Asimilacijom istinitosti trenutka iz prošlosti u određenom vremenu i prostoru i subjektivne konverzije tog momenta u ličnom sećanju, otvaraju pitanja kodiranja uspomena kroz semantičko, vizuelno i organizaciono konfigurisanje datih podataka. Takvim kontemplacionim prizivanjem sećanja kroz mnemotehničko situiranje raznih fakata u sadašnji arhiv uspomena, biva upitan i najverovatnije distorziran proizvod sopstvene konfabulacije izopštenih događaja.

 

Na Vašoj izložbi Monumentalne strukture se bavite pitanjima ličnog sećanja i preispitivanjem uspomena iz detinjstva. Šta Vam je bio polazni cilj u kreiranju ovakvog projekta?

Žarko Aleksić: Izložba je zapravo posvećena mojoj nani i mom dedi. Još pre nekoliko godina započeo sam praksu pozivanja fotografa i prijatelja, da provedu neko vreme sa mojom porodicom i sa mnom u Knjaževcu i u Štrpcu dokumentujući život. Pre dve godine započeo sam video dokumentaciju sa idejom o pravljenju jako dugačkog, eksperimentalnog dokumentarnog filma, bez namere da to bude festivalski film, već radije privatni zapis, nalik na porodični album. Do sada sam u različitim oblicima snimio četrdesetak sati materijala, od klasičnog nemog beleženja, preko intervjua do igranih scena u kojima sam zapravo zadavao instrukcije iz skripta koji proizilazi iz mojih sećanja, neka vresta re-enactment-a. Još jedna analoška povezanost konstrukcije filma i konstrukcije sećanja vidi se u sirovosti snimljenog video sadržaja, odnosno Godarovskog momenta gde se čuje kako zadajem instrukcije nani, kao i dok interagujem sa dedom tokom snimanja. U jednom trenutku, potpuno arbitrarno, odlučujem da napravim izložbu jer je to medij kojim se trenutno najviše bavim, a tu može da leži i ključ filma drugim sredstvima koji ja verujem da ova izložba i predstavlja, misaoni tok posmatrača dok prolazi kroz dizajnirani prostor izložbe i sagledava selektovane fragmente.

 

 

Kroz minimalističku postavku ste posmatračima ukazali na fragmente iz ličnog života. Postavka koju sačinjavaju dva video rada na kojima su Vaši nana i deka, zatim tezga, igračka i sijalica, pa onda i Vaše tri fotografije su koncept koji ukazuje na narativni tok projekta. U kakvoj su vezi izloženi elementi?

Žarko Aleksić: U mnogome je ova izložba drugačija od toga kako ja uobičajeno radim. Za ovu priliku sam odlučio da potenciram fetišizaciju objekata koji su baš ti objekti sa svojim istorijama, mada jedino kroz narativ pripovedača dostupni posmatraču. Kroz amalgamizaciju, sintetizaciju naših epizodičkih sećanja pokušavam da konstruišem strukturu koja bi mogla da predstavlja jedan takav objekat nastao sedimentacijom sećanja. Još jedan aspekat koji se tiče celokupne postavke je i činjenica da sećanje nije replay proživljenog iskustva, već uvek nova konstrukcija slike prilikom prisećanja u sadašnjosti, sa malim izmenama koje tokom vremena mogu dovesti do neprepoznatljivosti.

Zanimljivost u vezi ovakvih fotografija iz ličnih arhiva je upravo to što one mogu da budu trigeri za tzv. lažna sećanja koja nam „dolaze kao kroz maglu,” gde mi vidimo sebe kako nešto radimo. Takva sećanja su uglavnom nastala kroz dostupnost foto albuma i pričama ljudi oko nas, a koje mi nekritički usvajamo.

Ovde bih želeo da spomenem i izložbu Stanja Svesti (States of Mind), koja je realizovana u Domu omladine 2016. godine a bavi se fragmentima misaonog toka, epizodičkim sećananjima i konstrukcijom identiteta.

 

Posmatrači kroz sagledavanje Vašeg evociranja uspomena na određeni način prizivaju i sopstvene. Kakav je odnos između kolektivnog kulturnog sećanja i sećanja pojedinca?

Žarko Aleksić: Idelogija je neodvojiva od vaspitanja. Kako sam vaspitan da “se igram”, igra koja je sama sebi svrha, mi je i dalje izuzetno važna. Možda je najbolji odgovor zapravo događaj iz 1989. godine, „Susreti sela,” gde me nana prijavljuje da učestvujem i pevam, a za šta sam dobio nagradu publike. To uglavnom ne stavljam u svoj CV, ali eto prilike da osvestim i počnem. Tekst pesme Vladimira Majakovskog njenog tada omiljenog pevača, ona peva za kameru, prikazan je na izložbi i glasi:

Ko međe stvara gde međa nema
Šta to brat bratu sem bratstva sprema
Ko kaže laže da braća nismo
Mi smo za bratstvo, bratstvo-jedinstvo

Narod je rekao sve
Narod neće podjele
Mi smo Jugosloveni
Mi smo Jugosloveni

Ovde su groblja naših djedova
Ovo je zemlja naših očeva
U ovoj zemlji rođeni mi smo
Mi smo za bratstvo, bratstvo-jedinstvo.

Dobro, nije Majakovski već Miloš Bojanić.

 

 

Kroz prethodne projekte ste se na direktniji način bavili proučavanjem tela i mozga, posebno kroz projekat Hyperplastic u kome ste sopstveno telo koristili kao medij istraživanja. Na koji način vidite projekat Monumentalne strukture u odnosu na prethodna istraživanja?

Žarko Aleksić: Naziv Monumentalne strukture dvojako referira – na građevine koje su od izuzetne važnosti, kao što su spomenici s jedne strane, a s druge strane u sadržanoj igri reči mentalne strukture sećanja. Kako sam ja zainteresovan za neurofiziologiju mozga onda taj naziv može da usmeri pažnju na neuronske strukture, koje kada su aktivirane na pravi način mi u svest dovodimo konstruisana sećanja. Odnos perspektive iz prvog i trećeg lica, objektivnog i subjektivnog koje sam takođe istraživao u spomenutom projektu Hyperplastic, kojim se u širem smislu bavim neuroplastičnosću mozga, a u užem spomenikom grada Beča, gde se takođe sagledava diskrepancija između javnog i privatnog kao suštinski politički problem.

 

Vaša umetnička praksa se zasniva na filozofskom preispitivanju određenih teza kojima se bavite. Kako vidite odnos filozofije/teorije i umetnosti kao takve?

Žarko Aleksić: Ne slažem se sa pitanjem [smeh]. Moja umetnička praksa se zaniva na meni. Ja sam, za sada, jedni sledbenik teorije Žarka Aleksića, a kontingenta je činjenica da je on studirao filozofiju. Pritom treba razgraničiti neke stvari, kao i neke države. Recimo u Evropi je sada popularno da se grade zidovi i ograde. I ne samo u Evropi, nego i u Americi. Preciznije rečeno između Sjedinjenih Američkih Država i Meksika. Tramp ulaže velike napore, da mu se vide bore. Bore bore. Možda mu je to karta za sledeće Američke izbore. Izgore. Kada smo već kod Amerike iskoristio bih priliku da kažem da se dosta mojih prijatelja i prijateljica iselilo, naručito u Ameriku. U Vašington je otišao moj najbolji prijatelj, ali ne bih želeo da mu ovde spomenem ime. Možda pseudonim? Naravno nije reč samo o Americi, niti je amerika samo reč. Želim da spomeneom recimo Južnoafričku republiku koja je postala dom, mog druga iz gimnazijske klupe. Gimnazija u Knjaževcu. Kada bi bila karakter u filmu, imala bi jedno oko. Bože, uvek sam kasnio na prvi čas ionako se moja kuća nalazi na svega 3 minuta sporog hoda. Baš sporog hoda. Do osnovne škole bilo je nekih 11 minuta, umereno sporim hodom. Do kuće u selu 15 minuta taksijem. Tu žive moji nana i deda. Nana je zapravo mamina mama i u nekom ustaljenom govoru bi trebala da bude baka/baba ali s obzirom da me je dobila sa 36 godina, nije želela da je zovem tako i ostalo je nana do danas. Elipsa. Ova izložba je o njima.

Deda će se naljutiti ako nešto ne kažem i o njemu. On je čovek koji je izmislio koncept terača, samo zato da bi mi ceo život prigovarao kako ga ja nemam. To može da bude simpatično i smešno prva dva do tri puta. No posle trideset godina ureže se duboko u moždano tkivo i tako postane monumentalna struktura. Terač je valjda supstanca dekartovskog tipa, neki Homunculus koji čuči u glavi i tera nas da završavamo započete stvari. Na proslavi moje magistrature, rekao mi je onako tiho, na uvo, valjda da niko ne čuje, od ljudi koji ne govore srpski, kako u stvari imam terača i kako je oduvek verovao u mene.

 

Živite i radite na relaciji Beč-Beograd. Kako vidite savremenu umetničku scenu u Austriji, a kako u Srbiji?

Žarko Aleksić: Retko viđam savremenu umetnost u Srbiji iako često posećujem galerije i muzeje. Vidim je kao dvostruko rigidnu, s jedne strane freeshop art na prostoru gde se dešava prvobitna akumulacija kapitala, s druge strane nekolicinu kulturnih radnika/radnica koji/e su privatizovali/e diskurs emancipacije i služe kao simulacija diverziteta. To privatno-javno partnerstvo dostupno je samo genetski predodređenima. Kreativne industrije finansiraju krepstrakciju koja služi za pranje novca i savesti. Simbolički kapital koji će se neminovno zaglavi na granici onoga trentka kada avionske karte ne budu finasirane iz budžeta države.

A čak i kad ima novca, ljudi sistematski imaju bol u zadnjici da se pokrenu. Naravno, kako pratim šta se dešavao (inicirao više saradnji između umetnika iz Srbije i Austrije), moram da primetim veliki broj naručito mlađih ljudi koji zaista imaju volje i znanja a koji će neminovno biti ugušeni sistematskom negativnom selekcijom.

Beč je liberalna sredina, drugim rečima konzervativan. Ovde mogu da se zadovoljim razvojem svoje umetničke prakse, koja podrzumeva otvorenost neuronaučnika za saradnju, dostupnost sredstava za proizvodnju koji su na žalost u Srbiji nedostupni čak i u medicinske svrhe. Takođe, ovde mi je omgućeno da studiram i da se usavršavam, pa čak i da pokrenem predmet na Likovnoj Akademiji pod nazivom Umetnost i kognitivne nauke dok sam radio kao student asistent. Naravno nije sve savršeno, jedno od trenutno bitnjih pitanja za mene predstavlja i činjenica da u Austriji nisam politički subjekat već politički objekat tj. politika se samo izvršava nada mnom. Tu poziciju tematizujem kroz umetničku, ali i aktivističku praksu kroz Uniju Studenata gde sam trenutno član predsedništva, kanališući pitanja koja se tiču klasne borbe, kognitivnog kapitalizma, jednakosti, prekarijata koje su i ovde daleko od umetničkog mejnstrima.

Kada sam se doselio u Beč uradio sam video-rad u kome sam preko jutjuba pozivao zainteresovane za studiranje umetnosti da dođu i iz prve ruke vide kako to ovde funkcioniše, pa bih iskoristio priliku da i ovde ponudim logistiku i informacije za zainteresovane.