„Pesme nastaju iz muzičkih sekvenci koje Dexter ili Rax donesu na probu, te sekvence se džemuju u besvest i neretko, nadograđivanjem, dobijemo pesmu na koju uz dogovor o tematici Bole i  ja pišemo tekst.”, kaže Vladimir. 

 

Nakon pobede na Belgrade Demo Live festivalu 2013. godine, nastupali ste na svim značajnijim festivalima u zemlji, šta je to predstavljalo za vas?

 

Vladimir Milinković: Sve te bine na koje smo se popeli su zasebno bile mala vatrena krštenja i ovom prilikom želim da se zahvalim celokupnoj organizaciji BDFL festivala na tome.

 

Da li možda postoji neka bina na kojoj niste, a želeli biste da nastupite?

 

Vladmir Milinković: Voleli bismo da ponovimo sve to opet. Malo bolji termini bi nam bili od velikog značaja jer bi tako za nas čulo više ljudi. Nema bolje reklame za jedan bend od svirke za što veću masu ljudi. Neostvarena želja nam je EXIT, za koji smo i ove godine aplicirali ali nismo dobili poziv. Ali nije problem, ima vremena..

 

Kako vam se dopada koncept besplatnih koncerata na zidiću Doma omladine Beograda?

 

Vladimir Milinković: Zidić je sjajna ideja. Lično ja sam veliki poštovalac uličnih svirki kao i bilo kog umetničkog perfomansa na betonu gradova. To je odličan način da se običnom prolazniku koji, s obzirom u kakvoj zemlji živimo, ima milion problema na pameti, privuče pažnja i na trenutak mu se otvori neki drugi, bolji svet. Citiraću Dub FX-a ”So many mc’s take the street to the stage, but I would rather take the stage to the street”.

 

Nedavno ste izdali album pod nazivom „Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da“, kako je publika reagovala na izdanje?

 

Vladimir Milinković: Album je šarenolik, kako muzički tako i tematski. Jedna od zanimljivih stvari je ta što od čoveka do čoveka svako ima svog favorita među pesmama. To mi se posebno dopada jer mi je drago da naša muzika dopire do različitih ljudi, a ne samo do fanova nekog određenog pravca. 

 

Kako kometarišete muzičku scenu Srbije?

 

Vladimir Milinković: Scena postoji i veoma je kvalitetna. Problem je nedostatak novca i profesionalniji pristup ljudi iz posla (neću reći muzičke industrije, jer kao takva ne postoji) prema novim bendovima. Mnogo je odličnih bendova koji nemaju snimke koji su približno dobri njihovom live nastupu. Kad uzmemo u obzir da današnji ”popularni” bendovi u većini slučajeva nisu ni približno slušani (gledani) kao, recimo, neki prosečni ”estradni umetnik” bude jasno zašto neko ne želi da troši novac na nešto što, ne da mu se neće isplatiti, već će biti u minusu. Većina članova nekog benda ima posao i porodicu i kada podmiri sve životne potrebe ako mu i ostane nešto para neće ih sigurno uložiti u nešto što ne može čak ni da ih povrati. Otud se i većina bendova bavi muzikom iz hobija a znam da bi želeli da im to bude jedini posao jer bi tad mogli da daju celog sebe. Neki će reći da treba verovati i truditi se, a ja slobodno mogu da im odgovorim ovako. Kada bi se mediji i organizatori festivala upola potrudili da neki mladi bend promovišu koliko taj bend daje sebe u svemu tome, slika bi se vremenom promenila. Kvalitetna muzika na ovim prostorima nestaje jer je svima lakše napraviti festival sa bendovima koji su se dokazali u proteklih 20, 30 godina. To je igra na sigurnu kartu. Oni to zaslužuju, naravno, ali ne možeš očekivati da neki novi bend postane popularan ako mu ne daš šansu. Ubacivanje benda da svira na nekom festivalu u 18 časova ne zove se šansa već pranje ruku.

 

Kakvi su vam planovi za budućnost?

Vladimir Milinković: Planiramo da sviramo što više. Pripremamo neku vrstu road-tripa po celoj Srbiji ali o tome ćemo kad sklopimo sve kockice pošto ih je teško sakupiti kada sve radiš u svojoj režiji. Radimo na nekim novim pesmama, ali se trenutno ipak fokusiramo na promociju albuma. U svakom slučaju nastavljamo da guramo priču i ne odustajemo od nje, nikako!