Foto: Marta Marković

 

Tema izložbe “Pomaračenje”, prema rečima autora jeste paralela sa pomračenjem svesti kod čoveka. Pomračenje se odnosi na gubitak ili nedostatak svesti o mestu pojedinca u široj zajednici, kao i o njegovom povratnom uticaju na sopstveno okruženje. Autori, kroz sve pojedinačne radove, vrlo suptilno podvlače sopstvenu zaokupiranost, pa samim tim i ličnu strepnju, uzajamnim odnosom čoveka i prirode. Rezultat je ambijentalna postavka u kojoj nas Teodorini radovi Sunce, Kiša i Pljusak očaravaju svojom suptilnošću, maštovitošću i minucioznošću izrade, dok skulptura Slon u sobi, zidna instalacija Ciklično i crtež Sunčanica pored svojih vizuelnih prijemčivosti navode i na preispitivanje čovekovog svesnog ili nesvesnog delovanja direktnim pozivom radova na interaktivnost koji u sebi nose i segment zagonetnog.

Teodora Vojinović i Marko Jozović sopstvene poetike i prakse razvijaju kroz različite medije: skulpturu, crtež, grafiku i instalacije. Njihova snaga leži u jačini individualnog likovnog jezika koji je otvoren i ne gubi na svojoj moći kada dođe do spajanja umetničkih svetova ova dva autora, jer se njihovi senzibiliteti poetski nadopunjuju i nadograđuju.

 

U cilju boljeg razumevanja vašeg stvaralaštva predstavite nam se kroz prikaz svog umetničkog razvijanja i odrastanja.

Teodora: Još tokom studija vajarstva „gradila“ sam radove od žice i svoju poetiku razvijala koristeći pojmove i vizuelne fenomene vezane za prirodu.

Marko: Moje vizuelno izražavanje se zasniva na znaku kao osnovnom elementu prepoznavanja. Taj likovni jezik sam pokupio tokom studija dizajna i još pre od arhitekture u srednjoj školi. Zajedničko nam je što smo provodili dosta vremena u prirodi pa se to projektovalo i kroz rad.

Vaše stvaralaštvo teži sveobuhvatnosti i višeslojnosti putem pročišćenja i svedenosti likovnog jezika u kojem manje bolje i jasnije prenosi poruku i vašu umetničku bit. Iako su u pitanju intuitivni procesi oni su svakako praćeni i promišljanjem u procesu nastajanja.

Teodora i Marko: Svaki proces počinje od ideje-koncepta šta želimo od rada ili šta želimo da prenesemo. Intuicija igra bitnu ulogu u procesu rada. Kao što smo napomenuli veliki uticaj na pristup radu uticala je estetika pročišćenog. Postulat arhitekture „manje je više“ nam se nekako utkao u vizuelno izražavanje. Najteže je uprostiti komplikovano, ali ne do granice banalnosti. Tanka je granica između takve estetike.

Gde leži vaša inspiracija i koje su sve faze materijalizacije vaših dela?

Teodora i Marko: Neposrednost okoline je možda ključni aspekt u inspiraciji. Proces od osnovne ideje do realizacije može se akumulirati duži period dok ne nastane konačan rad. Za početak skica na papiru, postoji nešto u toj taktilnosti papira koju digitalno ne može da zameni. Zatim odabir materijala i način realizacije. Kako nisu konvencionalni radovi u pitanju taj proces nabavke i pripreme za izvođenje zna da potraje. Usput je sve propraćeno i simulacijom prostora i postavke na računaru kako bi dobili približniju sliku konačnog rada. U tom procesu se često dešava da zamenimo neke elemente koji nam se ne uklapaju, a na početku nismo to primetili. Na kraju dolazi izvođenje u materijalu gde se opet često dešava da „meandriramo“ prilikom izvedbe. Trudimo se da se vodimo intuicijom kada su ti tokovi u pitanju. Bitno nam je da se srž osnovne ideje održi.

Koje su teme koje vas zaokupljaju i da li vam je uvek važno da postoji poruka koju želite da prenesete? 

Teodora i Marko: Teme uvek variraju, sve zavisi od trenutnih dešavanja. Ako se desi da nas nešto „zagolica“ krenemo u tom smeru. Na nekim dužim stazama smo zaokupirani prirodnim fenomenima. Geometrijom koja se u njoj nalazi pa su nam radovi orijentisani na tu stranu. Pored osnovne poruke koju „utkamo“ u rad postoji i poruka koju posmatrač doživi. Postoji ta dvoslojnost u čitanju rada. Prva zamisao i prenesena poruka od strane autora i druga koju posmatrač tumači. Zanimljivo je koliko nema pravila kada su tumačenja u pitanju. To je dobra strana kod savremene umetnosti, ta otvorenost u tumačenju. Estetike nam se poklapaju i slične stvari volimo pa se to isprepliće kroz rad.

Da li je način na koji ostvarujete interakciju sa posmatračem takođe važan segment vašeg umetničkog izražavanja?

Teodora i Marko: Ne postoji rad koji ne komunicira na neki način sa posmatračem. Neka emocija se uvek ostvari. Naravno najviše prija kad sagledate da je neko stvarno zainteresovan za rad i oseća da se nešto tu krije. Nama lično je ta interaktivnost između posmatrača i rada veoma bitna. Generalno kod svojih radova se trudimo da postoji ta „dvoslojnost-zagonetnost“ pa posmatrač ima taj momenat iznenađenja.

Kakvo je vaše viđenje pozicije savremenog umetnika u Srbiji?

Teodora i Marko: Čini nam se sve teže. U većini slučajeva je sve degradirano pa se tako i reflektuje na umetnike. Oni najuporniji i dalje pokušavaju da stvaraju. Produkcijski gledano mi sami finansiramo svoje radove pa to zna da bude veliki trošak. Oboje imamo „regularne“ poslove sa strane od kojih živimo i finansiramo atelje i radove. Čini mi se da je ostao mali broj institucija koje drže do umetnika. Ali i pored toga volimo kad vidimo kolege koje i dalje rade i stvaraju. Iznenadimo se i odnosima između galerija i nas, stvarno nema pravila.

Koji su za vas najveći izazovi i kako uspevate da se izborite sa njima da biste ostali aktivni i prisutni na umetničkoj sceni?

Teodora i Marko: Kao što smo napomenuli finansijska potpora pre svega. Ali da bi danas stvarali potrebno je posedovati mnogo više znanja i veština kako bi se prezentovali. Od samopromocije, menadžerstva, organizacije, realizacije… Savremena umetnost i vreme u kojem živimo su doneli tu višeslojnost u pristupu. Pored svega nabrojanog mislimo da je na kraju ključna reč upornost.

Živite i stvarate u Čačku. Koja je trenutno najzanimljivija stvar koja se dešava u vašem neposrednom okruženju?

Teodora i Marko: Trenutno smo stacionirani u Čačku, gde nam je atelje odakle radimo. Što se tiče ličnog plana trenutno smo u pripremi i realizaciji projekata za sledeću godinu tako da smo okupirani time. Sad je aktuelan Memorijal Nadežde Petrović i izložba Sofije Vojinović u Domu kulture u Čačku, tako da ko je u prilici neka svrati i pogleda.