Teodora Stojanović se tokom svojih studija na inovativan način bavi korelacijom lepih umetnosti, fokusirajući se na transponovanje ideja, poruka i osećaja iz književnih dela u enterijere i prostorne instalacije. Svoju veliku inspiraciju Teodora nalazi u delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, najpre realizujući master rad „Biblioteka za Dostojevskog“, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a potom za izložbu „Dostojno Dostojevskog“.  Svojim višegodišnjim radom i osobenim arhitektonskim umetničkim jezikom odaje počast jednom od najuticajnih pisaca ruske književnosti.

 

U Vašem stvaralaštvu prožimaju se dve umetničke discipline – književnost i arhitektura. Interdisciplinarnost, kao i multidisciplinarnost, sve je značajnija u savremenom svetu, svakodnevnom životu, nauci. Zašto nam je važna i u umetnosti, šta je lično donela Vama?

Teodora Stojanović: Smatram da interdisciplinarni pristup ne mora nužno biti vezan za neki projekat. Interdisciplinarnost može biti jedan sveopšti stil razmišljanja i način obrade neke teme. Ideje koje ne uključuju više mogućnosti realizacije ili više izvora saznanja, prete da budu nepotpune ili banalno realizovane. Interdisciplinarnost u umetnosti vidim kao nužnost, kao nešto što treba primenjivati svesno i savesno u cilju što temeljnijeg raščlanjivanja problema i davanja složenog odgovora. S obzirom na to da se bavim jednom granom umetnosti, dizajnom enterijera i nameštaja, uviđam da poznavanje ljudske psihologije i psihologije prostora, na primer, može umnogome doprineti kvalitetu dizajna. Interdisciplinarnost u umetnosti smatram važnim i za umetnika-pojedinca i za umetnost kao disciplinu, koja je sama po sebi sveobuhvatna. Ovakav vid pristupa doneo mi je razvitak na ličnom nivou, kao i u načinu posmatranja i vrednovanja umetnosti.

 

 

Kakvo je Vaše viđenje prostora, životnog i intimnog prostora, ali i pojmovnog? Čemu težite i o čemu promišljate kada stvarate?

Teodora Stojanović: Prostor doživljavam kao izbor. Posmatram ga kao platformu za izražavanje osećanja, želja i potreba, koju van umetnosti svi mi često koristimo nesvesno. U njemu vidim mnoge odgovore o čoveku i okolini u kojoj se nalazi. Smatram da je on uvek pojmovni, a da mu korisnik zadaje vrednost i namenu. Trudim se da prostori koje stvaram budu duboki odraz sopstvenog doživljaja stvari sa težnjom da time ne narušim doživljaj posmatrača.

 

Koje pojave, umetnike ili projekte biste izdvojili u savremenoj umetnosti? Ko je Vama uzor, inspiracija, i neko za koga mislite da pomera granice našeg oblikovanja sveta?

Teodora Stojanović:  Nešto što sam doživela kao jako blisko i nešto što me je navelo na razmišljanje o svom budućem pristupu umetnosti i dizajnu jeste Libeskindov Jevrejski muzej u Berlinu. Inspiriše me atmosfera njegovih prostora. Libeskindove jasne i monumentalne forme, iako su dizajnom sasvim svedene, nose snažno značenje. One često ne zahtevaju dodatno objašnjenje, već govore same o sebi. Smatram to velikom veštinom.

 

 

Da li se sećate trenutka kada su se Vaša razmišljanja preobrazila u ideju da se lik i delo Dostojevskog pretoče u prostor?

Teodora Stojanović: Razmišljajući o tome kako je veličanstven osećaj i privilegija čitati knjigu na njenom izvornom jeziku, u zemlji u kojoj je pisana, u gradu i ulicama koje su u njoj opisane, u okruženju u kom se sam pisac kretao, poželela sam da svakoj knjizi podarim okolinu kojoj pripada. Smatrala sam da knjiga kao primarni motiv treba da bude otelotvorena, kako u prostoru, tako u mislima čitalaca. Prostor i knjiga treba da pripadaju jedno drugom i proizilaze jedno iz drugog. Nije dovoljno, a možda nije ni pravedno, da knjizi pripada samo polica, a činu čitanja stolica i osvetljenje. Tako je knjiga inspiracija, a formirani prostor njen odraz. Na putu traganja, kroz književna dela, zastala sam na ruskoj literaturi, kod neizbežne stanice –Dostojevskog – čija su me dela opčinila još tokom srednje škole.

 

Uvedite nas u priču projekta „Biblioteka za Dostojevskog“, čija je maketa predstavljena u Galeriji DOB, a koji prethodi novom likovnom izrazu ostvarenom izložbom „Dostojno Dostojevskog“.

Teodora Stojanović: Opredmećenu formu znanja i iskustava čovek pokušava da prostorom okupi, zadrži, zaštiti i sačuva – da je poseduje. I ni u jednoj svojoj ideji, nijednom tvorevinom svojih ruku to nije bolje izveo nego bibliotekom. Bila ona lična, gradska, nacionalna ili univerzalna, biblioteka je riznica i hram. Sadržaj stvarnog sveta i mogućih svetova skupljen na jednom mestu; prozor u svet i izlaz iz njega. Biblioteka je prvo što varvari unište i zapale, plašeći se snage njenog sadržaja. Biblioteka za Dostojevskog je omaž njegovom životu i delu, spomen-objekat u njegovu čast.

Objekat je sastavljen iz dve celine zakrpljene prozorima, simbolično kao prikaz piščeve dvojakosti, kao rascep koji ga je stalno pratio, što kroz život što kroz dela, kao pitanja dobrog i lošeg, istine i laži, greha i pravde, prisutnosti i odsustva Boga. Usred zdanja, u samoj srži, postavljen je drugi, naizgled nezavisini objekat,  neka vrsta atrijuma u kom je smeštena kuća, obris kuće, drveni kostur. Nedovršene, prazne kuće, kakvo je i bilo piščevo sećanje na svoj dom. Potpora koju nosimo iz kuće i porodice, njemu je bila oteta, iščupana iz srži, ili mu je stalno izmicala. Otud u njoj sasvim haotičan enterijer, ispresecan mostovima i unakrsnim putevima koji vode nekuda ili nikuda. Šest mostova za šest osoba iz piščeve porodice, koje nažalost odlaze rano: majka, otac, brat, žena, sin, ćerka. Mostovi kao putevi koji se u njegovom životu završavaju najčešće slepo, jer ga zaustavlja bolest, strast prema kocki, nemaština, dugovi, nerazumevanje. Suterenski ulaz u objekat, poput ulaza u stan u kom je proveo poslednje godine života, kao i tesan izlaz iz objekta, takav da ostavi osećaj teskobe i gušenja, upravo onako kako i sam pisac okončava svoj život. Na izlasku je prostrano polje pšenice po epigrafu romana „Braća Karamazovi“:

Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi. (Jevanđelje po Jovanu XII, 24)

 

 

Priča koju nam pričate svojom izložbom nije izgubila na svojoj suštini upravo vašim minimalističkim pristupom. Lako je moglo da se desi da odlutate i da relativizujete ono što ste tako pažljivo gradili. Recite nam nešto više o procesu svođenja prostornih instalacija, posvećenih različitim književnim delima, na pojedinačne segmente koji su analogija njihove suštine.

Teodora Stojanović: Postavka izložbe „Dostojno Dostojevskog“ sadrži segmente prostornih instalacija koje predstavljaju otelotvorene romane, dok prateći video i maketa prikazuju čitav projekat završnog master rada – „Biblioteka za Dostojevkog“. Kretanjem kroz galeriju nailazi se na romane „Dvojnik“, „Zapis iz mrtvog doma“, „Zločin i kazna“, „Zli dusi“ i „Mladić“ i njihove glavne motive: dualnost, zatočeništvo, savest, antinihilizam, nada i cilj; zatim, dolazi se do izlaza iz postavke, tesnog prolaza na rascepu dve celine koji vodi u simbolični prikaz polja pšenice.

 

 

Kakvi su Vaši budući planovi? Da li mislite da će književnost ostati i dalje Vaša glavna inspiracija ili su pred Vama sasvim novi horizonti? Da li možete da nam date neki nagoveštaj?    

Teodora Stojanović: S obzirom na to da se na doktorskim studijama trenutno bavim spomen-muzejima i obrađujem pitanje prostornog uređenja Spomen-muzeja Ive Andrića, uviđam da ćemo se književnost i ja družiti još neko vreme. Istorijski događaji, poput ratnih podviga, kao i segmenti iz psihologije, poput fobija ili poremećaja ličnosti, mogu biti zanimljiv motiv za kreiranje novih prostora. Neki od projekata sa osnovnih studija, koji obuhvataju ove motive, bile su instalacija za 1300 kaplara i instalacija Klaustrum. Volela bih da se ponovo pozabavim ovakvim prostorima i radujem se novim saznanjima.